Godišnjica Nikole Čupića

416

назадују. Даље у чланку у реченици: »Наша је књижевност на неприродан начин прекинута«, уз подвученејречи

додао је Даничић: Треба показати тај неприродан начин. А поред врста: „Ово ћемо да покажемо историјом српске књижевности, најправеднијом суђајом. А све што говоримо и што рекосмо није наше какво уверење, нити то може бити чије уверење; ово су дела која не могу бити уверење, но која се морају знати — а сазнају се изучавањем историје српске књижевности. Ако се, дакле, ко с овим не слаже — нека не мисли да је то за то што је он некаква другог уверења, но нек сам себи слободно призна да тих ствари није изучио као што треба, и да треба да их учи« Даничић је додао: За што тако набусмтог Таки је тон у целом чланку. У чланку се хоће да се неко обавести. За то му треба говорити само с љубављу. Даље је долазио један одломак о старом политичком животу. Ослањајући се на нека места из Мајковљеве Историје ја сам узео да је Душан почео уводити у властеоство нове елементе, нову властелу, и да је то, заметнувши борбу, сличну борби демократије с аристократијом, унело клицу распада у сав живот српски. Тај ред мисли завршио сам овим: »Све народно сматрање саставило се, па персонификовало у Милошу и Вуку, који су у најважнији тренутак као представљачи један једне а други друге од оних двеју партаја — најбоље доказали колико је зло у држави било властеоско сматрање, колико ли је зла собом донело и колико имало у себи оно само. На те две личности народ се ограничио, па је на њих просуо своју клетву и благослов, које се не могу тицати једино њих, но и оних људи који су с њима били једнаки по уверењу и којима су они по томе били представљачи. Ето то је била српска држава, таки су елементи били основа развијању ондашње књижевности.“ Уз то је Даничић забележио ово: Ово о стајоме политичком