Godišnjica Nikole Čupića

417

животу, кад би и било истина, нема ништа с «Новим правцем џ нашој књижевности“ Борба ни тако како се описује није била између аристократије и демократије. Да је била борба. између аристократије и демократије, морала би надвладати демократија. Ни државу сриску, а камо ли књижевност, није уаропастиља така борба, него са свим друго. Онака борба не би ни сметња била књижевности ни за онда докле би трајала. Иза тога долази други ред мисли, којим се казује да је развитак руске државе под Петром Великим, ширење њено к Црноме Мору и к Југу помогло да се уплив руско-словенскога језика рашири на српску књижевност и цркву. „Радило се, дакле, стоји у мом тексту од 1862 год., јер је то ишло у корист руске државе, да се Турска сломи, па се радило изнутра; гледало се, да се народи хришћански по Турској обрате ва руску страну, да би се тако у самој земљи имало довољно потпоре моралне, кад се на њу удари с поља Физичком снагом. Ничим се лакше није могла почети спремати пропаст турског царства. Чим народи из једне државе, који су већ и онако зловољни, осете да. има неко на страни, који се показује да се за њих заузима, тим је одмах спремљено цепање. Ово је и требало. Ми међу тим остављамо на страну ове ствари, јер то иде у политичку историју да каже колико је ово нама у политичком нашем васкрсавању помогло На мени остаје да отален кажем оно што у књижевност иде“. Даничић је уз то забележио: Ово о спољашњој политици руској моменат је који за овај посао не вреди ништа, јер би и без ње све било онако сраској књижевности како је било — Даље где сам упућивао на неке чланке и књиге о истој ствари, прекидајући само излагање, Даничић је забележио: У оваком чланку, какав се хоће овај да буде, не треба удућивати на те и друге чланке или књиге, него треба, ка зати шта, се из њих добило, ако се што добило. — Дпаље у момс

Годишњица У:П 97