Godišnjica Nikole Čupića

418

чланку долазе ове врсте: уБило их је чак и таких, који су толико запесени били, у новије време кад се стасмо будити, за тим „славјанским“ језиком, да су свој лепи народни језик хтели грдити називљући га „чобанским« и „свињарским«“ — јер је по ондашњим мислима било за презирање оно што је свињарско и чобанско као да нису | једнаки сви људи џ као да немамо сви под једнако све што имамо.“ Подвучено је од Даничића, а уз то је ова његова белешка: „Дакле између момчета које свиње чува, "ц ЛЉицејисте нема разлике никакве7!! — Кад би онај језик донста био усвињарски“, право би имали противници. По свагдашњимје мислима за презирање оно што је свињарско. Узимати да је м те епитете дао народном језик аристократизам, значи ни мало не познавати нашега живота На завршетку стајало је у мене ово: „Вук, дакде, са својим идејама о народном језику и са развићем даљим тих истих идеја није ништа друго но наставак на прави природни развитак наше најстарије књижевности, коју је русизам неприродно прекинуо, створивши у новој књижевности против-народни правац, који се још и данас држи у тако нареченом „старом правопису« и „његовим присталицама“. Обележивши у овоме одломку подвучене речи, Даничић је забележио са стране: То је главно; ту мисао развити са сваке стране и показати — треба да је све што у овоме чланку може бити. Али после свега на празној половини стране на крају има ово: Рађено врло олако. Не може се ни поредити с преклањским чланком о јеровима. И према томе, кад би се штампало, било би сведочанство, да писац није напредовао у аређашњој љубави к знању и у труду око њега, него још ударио натраг. А је ли то истина; Сам 2овор, у ком се писац обрецује на све што није онако како он мисли, показује да је за“ довољан оним што зна. А истраживања, развијања, осветљавања, доказивања нема, него је попреко само суд изречен, као да се