Godišnjica Nikole Čupića

422

ни послови увек били главна ствар, и ма да се никад није много бацао на политику. И лично се Ђ. Даничић највише виђао и дружио с људима, који су припадали тадашњим противницима либерала, ма да су, на крају, одношаји с министром К. Цукићем и са гдекојима из исте странке охладнели после догађаја, којима је Ђ. Даничић из Велике Школе иступио.

Не могу узети на се да обележим колико је од ових расположења утицало и да ли је икако утицало на онај сукоб у «Друштву Српске Словесности,>“ који се догодио између Ђ. Дан:чића и неких чланова друштвених приликом кад је Ђ. Даничић поднео Друштву свој ;Рјечник из књижевних старина.“ Они који из ближе познају људе и расположења њихова у тај мах, могли би тачно одредити, колико од онога што је тада било ваља од бити на наивно незнање (ма колико да исто чудно пада у средини „друштва Српске Словесности«) колико ли на друга каква лична осећања, а колико, може бити, на лич. ну осетљивост Даничићеву. Али од овог новог иступа, Ђ. Даничићева из „друштва Српске Словесности«“ развиле су се, мало по мало, велике последице. Касније је, за тим, опет поводом неке ситне ствари, у којој је просветна власт сувише мало пажње показала према проФесорској и научничкој осетљивости, Ђ. Даничић иступио уз професуре Велике школе. Тим је одузето земљиште и одузет разлог бављењу његову у Београду, и он је, не дуго по том, Београд и оставио, одселивши се у Загреб. Хрватске књижевне и културне вође вешто су се користиле нашим погрешкама.

Тако се Даничићево борављење у Београду свршило начином врло незгодним. И он није могао отићи задовољан, Полазио је разочаран, и бележећи то овде, не могу да не признам да је доиста имао чим бити разочаран. Али и