Godišnjica Nikole Čupića

424

не могу се тужити: плата ми да богме још не иде; али уза свој рад могао бих задовољно чекати и коју годину. Доиста у једну руку било би ми мило кад бих могзо остати на миру од свакога другога посла докле — с помоћу божијом — не бих свршио библију ! 6

Из овога задовољства текло је оно топло заузимање које је Ђ. Даничић показивао за све у новом положају и у новом друштву својем. Али никада у томе није губио из вида источну браћу своју, није попустио у љубави Срба и Србије. Све што је радио, радио је само за то што је био искрено уверен, да тиме чини добро и једнима и другима, што је мислио, да се тим радом погледи "шире и лепша будућност ујемчава. Навешћу сад што год могу из писама тога времена, те да се и ово из његових властитих речи Види.

»Можете ласно и сами погодити — писа ми 7. Августа 1868 из Загреба — за што су два члана наименована иступила из академије: стари А. Мажуранић за то што му брат Иван није у Академији, или што није више кинцелар, а Кукуљевић за то што је видио да неће бити изабран за председника. Ким лични обзири тако владају да су га дотле могли довести, ја мислим да је и боље за саму ствар што неће бити у Академији. — Учитељи основних школа католичких у свој земљи овој имају овде друштво под именом задруга, којему је намјера саставити Фонд за удовице и сирочад учитељску. Томе друштву ја дадох на поклон 300 екс. Приповиједака из стар. и нов. завјета; оно ме изабра за почаснога члана и прије неколико дана посла ми диплому на то. Али не пишем вам ово да ово знате, него да вам јавим ово: на реченој дипломи имају су двије стране два лика: један је Јана, Коменскога (Чеха протестанта) а други нашега Доситија Обрадовића. Промислите, јесу ли се наши учитељи и виших школа, а камо ли основвих, дотле подигли у либе-