Godišnjica Nikole Čupića

из прЕСИЕ 251

име. А за што се девојке њиме највише одушевљују свакоме је познато, јер је то у главном девојачки празник.

Па ни момци не остају баш равнодушни, кад се Ивањ-дана сете.

На месец дана пре празника, девојке из сваке махале припремају се да га што сјајније дочекају и испрате. У очи тога дана биће село код које од њих (то ради свака махала за се) где ће провести целу ноћ у песми и весељу и правити Иванку. Имућније се отимају око тога, јер свака воли да то буде код њене куће, а сиротне пристају уз ону према којој имају више наклоности, па се тако начини неколико табора. Преговарају али никако да попусте. Па, Бога ми, нису били ретки случајеви, кад је дошло и до туче и кукњаве: дочепају се за косе, па жива мука, док се раставе.

Онда, разуме се, и момци су ту. Сваки пристане уз ону групу где је „његова“ девојка или сестра, те бива и разбијених глава.

Ако се, дакле, помире и погоде, онда се проведу све код једне; ако ли не, онда свака група ради за се. Уочи Ивањ-дана зна се на чисто где ће се правити Иванка и колико ће их у махали бити.

Свака група разашље дечаке и девојчице да прикупљају потребне ствари. Неколико дечака оду у поље да наберу ивањског цвећа и беле раде (,„боливач“). А остали, с тепсијом, торбама и кесама заређају у све куће. У тепсију им дају брашна, у торбе бацају суве рибе, меса или каквог било воћа, а у кесу новаца, колико ко хоће. Ово личи на неко просјачење, али је тамо обична ствар и свака кућа даје врло радо — нарочито она у којој је одрасла девојка, „јер ће се скоро удати“ ако више даду.

Деца овом приликом не штеде ни оне куће у којима ће такође бити Иванка, а одатле их не одбијају, ма да су у завади.