Godišnjica Nikole Čupića

196 ГОРЊИ ИБАР СРЕДЊЕГА ВЕКА

данас добро познају; и најпосле помињемо једну чисто латинску реч „Рипа«“ која се очувала све до наших дана. Рипом зове се врло каменито и окомито брдо западно од Копорића, чија јужна страна с „Вр. летима“ чини узану клисуру Копорићске Реке.

Римско рударство развијало се је и напредовало све до поделе римске империје (375) и сеобе народа, и када се поче гасити и пропадати.“ Но, и после тога, показивало је под тим именом знаке живота све до доласка словенских насељеника у ове крајеве, о чему сведочи и само име Копаоник.“ Колико су се нови досељеници користили рударским искуством старих Римљана, о томе — на жалост — наши историјски извори муком муче. Али сам патријархални живот наших далеких предака, њихова децентрализација и поцепаност у више мањих државица, без јакога и сталнога центра — све то укупно говори негативно ма о каквој већој радњи и користи с те стране. И ако су наши предци познавали на томе пољу рад римских староседалаца, ипак нису могли поћи њиховим стопама кроз дуги низ година, нити су се умели користити богаством земаљскога блага које скриваше у себи овај планински крај, све до ХШ века.

Други период рударства, заснован на старим траговима и поткопима римским, пада око средине ХШ столећа, нарочито обележен доласком Саса, немачких рудара, из Ердеља у Србију. У овоме периоду, кроз цео ХТУ и прве половине ХУ века, развитак рударства по српским земљама достиже врхунац. У то доба српски и босански рудници, о којима се причаху читаве бајке, беху на гласу и познати целом свету. Француски доминиканац Буркард, који добро познаваше Балканско Полуострво у првој половини ХГТУ века 11332) каже: „У Србији има сада пет рудника злата, и толико исто рудника сребра, где рудари непрестано раде. И осим тога има руда сребра помешанога са златом, који су заиста ту скоро нађени на многим другим и различитим местима“. А Византинац Критовул (око 1454—55) вели:

1 Геолошки Анали књ. ПТ стр. 341. 2 Јирачек у напред поменутом делу. 3 Новаковић — Годишдишњица ХТУ, 32.