Istorija jednog francuskog seljaka

како ћемо се ми погодити с нашим царем. Зар ми сами не умемо уредити како ваља, но да нам један шугави швапски ђенералчић издаје наредбе. Кад се то прочу, онда са свију страна полетише тужбе и молбе скупштини, да скину нашега цара с његовог чина, јер, веле, тај се човек баш решио да нам дође. главе, једнако шурује с Немцима и другим нашим непријатељима. Но на скоро после тога чујемо, да је париски народ расправио са својим непријатељима. Дигли се париски радници, напали на царски конак, побили све војнике и чуваре око дворца, а цараи парицу одвели и затворили у тавницу. Да су тако учинили још одма, чим су видели да цар врда, мање би беде претрпио народ.

Тај глас стигао нам је из Париза тако око бпасовадне, и не знате како нас је обрадовала та вест; радовали смо се што је народ једном показао, да води. рачун о својим пословима. Сад су господа и попови изгубили већ и последњу заштиту. Истина, ја нисам био у Паризу, али сам из новина све знао шта се. тамо ради.

Цару још одавно нису веровали. Није хтео да потписује скушштинске указе, па ко да му верује 2! Његови министри нису били спремили народ да буде сигуран од туђих нападаја. То значи, баш је планирао, да нас Немци што лакше надвладају. Све је то навлачило народну мржњу и подозрење на цара.

Сад још од једанпут пишу нам немачки ђенералчићи, да ће они бранити нашега цара и одбегле попове и господу!.. е, ту смо већ, већ се види шта је и где му је мука. Ето, после тога полетиле су екушштини толике молбе са свију страна, да скину цара с чина, да му одузму сваку власт и да га пре-