Istorija jednog francuskog seljaka

181

време некако, наши депутирци по наговору неког господина, објаве војну Инглезима и Холанђанима. Робеспјер је много говори противу те војне, јер нам је доста јада и несрећа и без ње. Па тако и јес. Треба ти ту скупљати војску, одвести је, изучити је војничкој дисциплини, а ту богме нема тамо амо, већ треба много новаца потрошити; ша од куд ће нам бити толики новци, кад сам до сад толике милиуне поарачили. Нема рада, па нема ни радних руку.... Али је све било забадава; не слушају они никога па ни Робеспјера, но лепо завојштише на Инглезе и Холанђане и изададоше наредбу да се сви војници изравњају и у служби и у плати.

У поролеће тек, ето ти Немаца на Мајнц; опколише нас боже са свију страна војском, не могадијасмо ти вала добити абера ни из Ландау, ни са које друге стране, тако је поганије било много. У свом веку много сам што шта видио, али какав је каламбур био сад код нас у Мајнцу, тога ваљда нигде није било. Од свију повећи кућа направисмо касарне и понамештасмо наше војнике, а од други направисмо коњушаре те у њима коње држасмо. У вароши ти се скркало света тма божја. Оокаци узани и преу зани, а набивени светином да не можеш маћи. По цео целцати дан само се по сокацима ларма, виче ломи, лупа — лепо глава човеку да прене од лупњаве. Није шала, брате, самих војника било је четрее иљада и више, а Немаца ни броја се не зна, прекрила свепоље око нас, па мислиш нема им ни краја, ни конца. Живити у оваком кијамету била је права робија, па и новости што их по неки пут добијасмо биле су све црње и горе. У вандејском окружију и тоспода, м сељаци, и попови, све ти је скочило про-