Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja

186 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

— Јадна ти сам, што ћу!2 Немам повезаче! Како ћу сутра на причешће без повезачег

Пилипенда слегну раменима, напи се воде, па изађе из куће. Жена изађе за њим, те натоварише магарца. Онда обоје стадоше као скамењени, посматрајући товар, магарца и кокоши. Поњекад, тренутно, сукобили би се њихови празни, тужни погледи, али би их брзо одвратили. Тако изгледаху као два кипа, који оличавају глад и немоћ! Најзад опет ће жена, као за себе:

= Јадни ти смо, што ћемог За ово нећеш узети ни пет шестица, колико треба за брашно, а ја тологлава не могу на причешће, те ће се рећи да смо св и ми уписали!

Пилипенда пусти глас, који је наликовао на режање љута пса, па избуљивши крваве очи на жену, запита кров зубе:

— А хоћеш ли да се упишемо у ту... ту... вјеру

— Сачувај Господе! рече Јела, устукнувши и прекрстивши се.

Онда Пилипенда уђе у магарећи преградак и изнесе најбољу кокош.

Јела, ужаснута викну:

— Ма зар Пиргуг Хоћеш да продаш Пиргуз

Пилипенда само рече: „Е, ја!“ — па дохвати дугачки штап и пође за магарцем.

Пут је водио мимо нову цркву. Пилипетла, чу гдје га њеко озго вовну, али пљуну пут радника, па похита, даље, преко њива.

Кад стигоше на колски пут, Пилипенла, се осврте на планину Динару, која се бијељаше од слијета: тужним погледом прелети цијело“ Петрово Поље, које се црњаше у сухомразици: погледа лсалостиво на сеоца што се нижу по рубовима и учини му се да види како по равни лети она страховита утвара, која већ од четири мјесеца дави парод.

То је било зими године 1843. Због необитно «слабе љетине, још с јесени, завлада глад по горњој „Далмацији. Пред Божић мало која купа имађаше њешто жита, а због слабог саобраћаја у сно вријеме,

– ЈЕНИ АЕ