Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja
76 | СРИСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.
свраћао ка виђенијим тежацима, те даривао жене и дјецу, и да треће зоре опет витезови кренуше на витешки посао.
Ко би достојнијем начином побројао сва њихова,
дјела; Срећом, нашао се човјек, коме то не бјеше
тешко. Послије смрти нашега. пјесника Дон Јосифа
Б., међу његовијем артијама, наћи ће се потпуно
дјело у класичном језику далматинског приморја,
коме је натпис: Писме Ластрице Врту Конта Иле
М-вића ч Илије Булипа, спивапе од Д. Ј. Б.
Остаје нам још да летимице испричамо свршетак витезова.
Смрт их раздвоји у јеку њихове љубави, посли-
је осам година. Најприје понесе Десетога. Било је
овако: У пучини љета, једнога дана врати се ив лова,
овнојен, мртав гладан и жедан, пак се ситан наједе
и напије, пак, не промијенив рубља, отиде с попом на. вечерње молитве, јер је било у очи великог празника. У повратку из манастира, пробадало је Десетота у грудима и плећима, те одмах леже и зако-
врну. Клапио је у грозници три дана; четвртога, се
освијести, али домало опет забунца и издахну.
Илија поста као аветиња, те се потуцао од немила до недрага цијело љето.
Једне вечери пред Лучин — дан, уждио љути приморски сјевер — носи дрвље и камење.
Илија уђе у кавану на обали.
— Дај ракије! — вели. — Новаца нема, него ево ти гуњ.
— Та нећеш голорук по овој студени, убио те
лед! — кажу му.
— Не брините се ва то, сакрамент! Ево гуњ! — и оапши га па тезгу.
Пошто попи четири чашице засопке, изађе, па чврстим кораком: ајнс, цвај, драј, скочи с обале у море. на очиглед многима.
Мрнари ускакалше у бродиће ла та спасу. али га: ралови заклопише.
паанок ари атннн рани