Književne novine, 01. 04. 1988., S. 3

МАРГИНАЛИЈЕ О НАШОЈ СВАКОДНЕВИЦИ

Позиви и одзиви

едан маргиналан детаљ у > Ј мом тексту „Пленча и њец гов шегрт против Валдхајма“, из прошлог броја „Књижевних новина“, изазвао је у неким новинарским и њима блиским круговима посве неразумљиву и безразложну идеолошку халабуку која се, у тренутку док исписујем ове редове, каналише и у неку врсту политичког програма. Усмеравају га из сенке појединци на које сам алудирао или их директно апострофирао кад сам метафорично говорио о неким нашим менталитети-

ма и то чине, као што су већ свикли,

заклањајући се иза ауторитета неких редакција, форума и Савеза комуниста у целини.

На тај споредни сегмент мог текста — онај који подсећа на дочек неких уметнички вредних дела о српској историји „полицијским рецензијама и денунцијама“ — реаговао је у „Комунисту" извесни Љубомир Радовић, препознајући да је ту реч о његовом прошлогодишњим „осврту" на књигу Задужбине Косова — споменици и знамења српског народа. У том осврту, објављеном такође у издању „Комуниста" за СР Србију, 20. маја 1987. године, под насловом „Тамна мрља“,

аутор је показао, заиста, велику упу-.

ћеност у порекло и живот оног типа српске емиграције који се компромитовао у прошлом рату и обревши се у иностранству наставио да води пропагандне кампање против нове Југославије и да врши и повремене терористичке насртаје на њене дипломатске представнике. Неке од њих, нешто више од десетак, Љубомир Радовић је пронашао и међу 1200 претплатника „Задужбина Косова", који су, по обичају што га је још Вук неговао, на крају књиге наведени именима и презименима, не само као обични пренумеранти већ и као нека врста „саиздавача" пошто су, својим уплатама, после првих позива Уређивачког одбора, „омогућили да се припремљени рукописи и прилози за ову књигу предају у штампу“,

Сарадник „Комуниста“ је свакако у праву кад закључује да је с овом скупином непожељних имена у списку пренумсраната бачена „тамна мрља" на ово репрезентативно издање. Ако су тачни подаци које он наводи, и поготово ако су тако лако приступачни и проверљиви како он тврди, нема разлога да се не сложимо да би било паметније да је овој шароликој емигрантској братији ускраћено, у сваком случају, почасно представљање у списку претплатника. И не устручавам се зато, само када је та ствар у питању, да признам како моја успутна опаска о Радовићсвом осврту није била аде-

кватна.

Али, налажење на истој позицији када је реч о присуству спорних политичких имена унутар корица ове књиге не значи да се са сарадником ,„Комуниста" слажем и у погледу оцене могућих импликација те чињенице. За разлику од Радовића, нити мислим да је то покушај рехабилитације ових људи, нити сматрам да је она (рехабилитација) на тај начин уопште могућа. Зато је на таквим претпоставкама и неумесно Радовићево упуштање у оцену самог дела и тврђење да је оно ипак „пропустило шансу да буде велико". Утолико више што се у истом осврту и сам оглашава некомпетентним „да мериторно суди о целини овог издавачког подухвата".

У својој већ споменутој реплици на мој текст из прошлог броја „Књижевних новина", Љубомир Радовић се опет лаћа задатка којем није дорастао, показујући амбицију да ме информише о неким струјањима у Српској православној цркви и да ми одреди у том домену поље критичког деловања. И што је још смешније, лекцију коју ми је наменио завршава констатацијом да ја „браним“ Амфилохија Радови. ћа док он, Љубомир Радовић, против таквих војује и наставиће „ма колико се то не свиђало Сави Даутовићу и '"Књижевним новинама“.

С'таквим инсинуацијама и фалсификовањем мог текста оперисао је ових дана на седници Комисије. за инфор мисање Градског комитета СК Бсограда и главни уредник издања „Кому. ниста" за СР Србију Момир Бркић. Свесно занемарујући моје указивање на читав сплет појава и у вези с њима на један дискурс критичког мишљења који је већ постао истрошен и непродуктиван, Бркић једноставно превиђа и да сам рекао да само у тој равни „разговор о евентуалним 'измима' који се припиусују банатском епископу постаје беспредметан“. Јер, шта, на пример, једном новинару говори констатација да трибина „Вера и култура“, коју организује Амфилохије Радовић, излази из „оквира Устава и закона"2! Ту, по мом осећању, нема посла ни за Бркића ни за мене али, ако је констатација базирана на чињепицама, можда би га било за епископовог презимењака и Бркићевог специјалног сарадника.

А иначе, што се тиче саме идејне борбе против нетолерантне теистичке свести у Србији и против разних националистичких, десних, конзервативних и антикомунистичких појава, Момиру Бркићу и његовом сараднику Љубомиру Радовићу могу поручити, без лажне скромности, да ће им, ако би наставили овим темпом, требати још до-

(Око газговора о уставу на

Скупштини УКС ·

Размишљања из самоће

Н

исам присуствовао _ нашиј

Содиттици; ипсам могао, спречен _ болешћу и већ њом осуђен на самоћу. Али, зато, могао сам, да пратим

племенити рад мојих пријатеља, мучна реаговања неких наших догматичара, и да платим данак самоћи што сам податке добијао или из штампе и телевизије, чли, хвала богу, из усмених информација људи који су присуствовали. И поново, по неком меланхоличном, а незаобилазном закону самоће, одјеци Скупштине стизали су некако парадоксално очишћени до мене, иако нисам могао да доживим оно што сам много пута доживео — живо реаговање скупа писаца на идеје које свакако спадају у ред највиших суд бинских проблема наше епохе и друштва (нисам чуо подсмех, звиждуке, изразе незадовољства, све оно што чини живот једне скупштине). Али, иако их нисам чуо, могао сам да прочитам и на телевизији да чујем и видим огољену лаж без пратећих елемената без жагора, без смеха и ироније, лаж која је покушала по ко зна који пут не само да <е наметне усамљеницима као што сам ја, већ и оним великим слојевима људи који из сопствених разлога нису присуствовали, а нису ни могли, по професији, овом, за мене, веома занимљивом скупу. Средства информисања својски су се потрудила да хладно, не водећи рачуна о последицама таквог понашања, измене слику реалног стања и расположења _ на Скупштини, Много је воде протекло од оних дана кад је официјелна београдска штампа могла нечим да ме изненади: зар нисмо безброј пута били неми, полунеми сведоци раскорака који се, као некакав претећи облак, налвија над стварношћу, нудећи тавности. народу значи, лаж за истину, паролу уместо стварног напора да се нешто мисаоно учини, своју дубоко неморалну жудњу да што шире и сигурније заузме положај који ће одговарати та. дашњем политичком тренутку, тј 80љи политичких моћника. И У тој сте. рилисаној самоћи поновно се појавило у свој својој страхоти старо питање: може ли новинарска лаж, у штампи или на телевизији, ла се наметне као објективност, а да истовремено ме на. несе огромну штету чак и опима који ту лаж лансирају. јер историја · има својс загонетне меумитности по који ма политичка лаж јелног тренутка постаје веома важан аргумент, у рукама

будућих историчара, за тумачење и описивање мука и неправди једне епоХе. Успут се плтам: шта је то, у бићу репресивне политичке власти и њених инструмената који шире политичке лажи, што омогућује овакву историјску грешку — покушај обмане јавности, односно народа, у циљу одржавања неких заблуда које су веома удаљене од збиље друштвене оитуације2

О томе су књиге написане, много је мудрих мисли изречено о природи репресивних власти, па то и није моја тема, која је много једноставнија.

Питање које желим да поставим „Политици“, телевизији, гласи: Може ли се са једне Скупштине која се изјашњавала о изузетно важним питањи« ма за земљу и која је требало да усвоји критички предлог о промени устава, саопштити да је Окупштина прихватила тај предлог као свој, али да је знатан број, односно већина учесника, био противг Аутентичан извештај говори нешто друго: против предлога ласало је девет чланова Удружења, тројица су била удружена, а стварна већина је гласала за овај; као што то мора да' буде, непотпун и недоречен предлог, Телевизија је чак, узимајући Бору Радовића, Шујицу и још неке као пример, прогласила да су комунисти у већини били против „антикомунистичког предлога" којег је усвојила већина. Зар су мишљења Б. Радовића и Б. Шујице, за „Политику“, једина „исправна“, па им је објавила текст у целини, не осврћући се на мишљење осталих учесника, па ни на мишљење социолога, филозофа и књижевника изражено у Прилогу2 То свакако значи да је она у свом политикантском слепилу пренебрегла ноторну чињеницу да је међу онима који су гласали за овај предлог био несумњиво и добар број чланова партије! Овакав став телевизије само сведочи о њеном управо трагичном послушништву које се граничи са бесмислом. У овим нашим муцавим ~“ неизвесним почецима де: мократизације и после свечано прокламованог позива на слоболно изјашњавање свим грађанима СФРЈ, овакав коментар може само да разоткрије у којој је мери позив на слободно изташњавање и подношење амандмана и примедби на досадашњи устав, у ствади, само јепна рђаво скројена маска, коју човек — који лржи у памћењу мевоге наше расправе о уставу — може без икаквог напора да прозре. Шта ћемо, збиља, са демократијом ако она

ста година не би ли; заједно; достигли бар половину мога учинка на том плану. Јер такав учинак не постиже се злонамерним читањем текстова својих колега, да би их, као што покушавају мене, преко ноћи гурнули у табор идејних противника, већ континуираним присуством на јавној сцени и одговорним суочавањем са стварним друштвеним проблемима. Репутација нови нара који се бори за социјализам, демократију, истину и прогрес увек се, уосталом, могла стећи пером, „и: само пером, а никако навалом на форумске говорнице и улажењем у комплоте с политичарима и с претерано обавештеним сарадницима из чега се ргђају. и новинске наказе попут „Војка и Савла". ; Због свега тога оне који у новинарству живе на потоњи начин сматрам најмање позваним да дају политичке налоге за испитивање да ли је оно што пишем „политика СК, или није", јер У повлачењу такве демаркационе линије Програм Савеза комуниста је за њих увек био мање важан од било које дневне политике. Зато им поручујем да се окану илузија да се по каријеристичкој лествици могу успињати преко мојих леђа и мојих текстова. п

Сава Даутовић Напомена

Критичари текста Саве Даутовића, Љ,. Радовић и М. Бркић, нису пропустили прилику да поделе лекције и нашем листу. Међутим, пошто лекције заснивају на немстини да наш лист није објавио приказ књиге ЗАДУЖБИНЕ КОСОВА, подсећамо их да смо о тој књизи објавили текст у броју

748. "

, почиње директивама државног _ врха која строго уоквирују расправе У дозвољене просторе, а поменути извештачи јавних гласила то послушно и, по мом мишљењу, крајње неспретно, интерпретирају2 Питања, разуме се, има безброј, питања која је изазвала управо погрешна вишегодишња политика и довела читаво друштво до ивице од које воде само два пута — пут ка демократији, што значи пут ка свеобухватној промени система и односа, и пут ка све већем хаосу, тиранији и потпуном неразумевању између народа и власти, што на овом тлу може да изазове страшне последице;

Колико је мени познато, једино су „Борба“ и „Вечерње Новости" пренеле делимично коректан извештај о судбини Прилога расправи о уставним про-= менама. Изгледа да још нисмо савладали ни прва азбучна слова демократије, па осећамо неку тиху радост што је бар понеко гласило пренело како-тако шта се стварно одиграло на Скупштини.

А није се одиграло много. Још увек, утисак је, у свести наших књижевника лебди нека притајена зебња од могућих последица слободног изражавања. Демократија је одавно усвојила нека правила понашања грађана и власти као принципе на којима почива такав облик друштвеног уређења. Основно правило, онима добро знано, јесте слобода мишљења и изражавања.

Колико смо ми још далеко од тога, кад нам и новине и телевизија нуде неистине које је, да би иронија била већа, необично лако открити већ из докумената ове значајне Скупштипе.

На око мали пример, али ме моја дестилисана самоћа учи да је у ствари реч о основним питањима живота на шег народа. т

Зоран Гавриловић

Еггаја

У прошлом, јубиларном броју нашег листа, због обиља материјала, као и због жеље да се лист на време нађе у рукама читалаца, поткрале су нам се дзе крупније штампарске грешке, Песму Богомила Ђу: зела објавили смо под насловом „Пенелопа", а наслов гласи „ПАНДОРА".' Такође, наслов текста Душана Пупачића треба да гласи „ОЛГА МИ ДУШИЦА", а не „Олгица и Душица", како је објављено. Извињамо се Богомилу Ђузелу, Душану Пувачићу и читаоцима. Извињамо се и због других грешака, којих је, по традицији, било, а које ни у ком случају нису намерне, ШИ

Парабола о вину

есник Оскар Давичо међу првима се јавио за реч на последњој ] ) Скушптини Удружења књижевника Србије. Рекао је на почетку да има припремљени текст али да га, пошто је саслушао излага-

ње Добрице Ћосића, неће читати. Испричао је уместо тога једну причу.

А прича је била о вину. Рекао је Давичо да је Добрица Ћосић пуних четврт века био народни посланик и да је у Народној скупштини говорио само једном. Замолио је, према Давичу, да се не квари жупско вино м не меша са водом. Није споменуо Давичо да је Ћосић, такође давно, пре двадесет година, на једном другом месту и у другом својству, говорио о Косову, жао што то ми говоримо данас. И добро је урадио што је остао код приче 0 вину.

Тбтево 'сва наша штампа пренела је Давичове речи. Неки су их издвојили и заокружили или штампали посебним словима. Рекао бих с правом. Претпостављам да су и уредници новина добро разумели Давича, Можда и боље од неких књижевника, чини ми се млађих, који су с осмехом испратили песника.

А мене је Давичо узбудио. Како сам ја разумео старог револуционара и вечито младог песника2 Можда су га тако разумели и остали револуционари писци, присутни у дворани, А и остали вечито млади песници и песникиње, чије су седе и лепе главе украсиле наш скуп.

Рекао је Давичо, бар се мени тако учинило, да је Ћосић и овог пута говерио о.вину, Поново о вину. Као и пре четврт века, када је био народни посланик, Како би друкчије један писац говорио у народном дому2 Ако се одлучио да говори само једном, онда је сигурно испричао нешто што је имало дубљи смисао, сећајући се, као што се и Давичо сада сећао, нечег другог и упућујући на нешто друго.

Не постоје две приче о вину. Постоји једпа, А у њој јелап човек претвара воду у вино. Не да би се они поред њега напили, него да тим чудом каже истиву о себи, 11 мјпо хет фа5. Б

Шта је Ћосић рекао тада, пре четврт кека7 Поручио је својим друговима и вођама народа да вино не претварају у воду. А после четврт века, пошто је отишао из скупштине, или је морао ла оде, поделио је тешка срца са својим колегама своју истину: вино је постало вода. И

А у епилогу своје беседе, коју је такође пренела готово сва штампа, када се упитао шта значи бити револуционар данас и када је одговорио да за револуционарно надахнуће постоје данас бар исто тако јаки мотиви као што су постојали у време његове младости, могла се такође наслутити парабола. Мислећи можда на исту причу о истом човеку, казао је Ћосић да ова нова револуција мора бити без капи крви. Каква је то револуција, Време је да се вода попово претвори у вино. То је рекао Добрица Ћосић, .

Мислио сам о свему томе и на скупштини. Нека последње речи које сам изговорио сведоче о томе: разиђимо се у љубави. Можла је ово требало и тамо рећи. Сада видим да сам морао. Завела ме је можда висока сагласност па нашем скупу. Писци су готово јелнодушио, а пре свега оне седе главе (Давичо је већ био отишао), гласали за ону причу о вину, за њен дубоки и људски смисао. Ми остали нисмо морали ни да дижемо руке. Била је довољна рука Десанке Максимовић. и Александар Петров

из ПРЕВОДИОЧЕВЕ РАДИОНИЦЕ

А Гете

Краљ-Виловњак

Ко јаше кроз ветар огрнут тмином2 То је отац са својим сином;

Чврсто дечака стиска на груди,

Грли га брижно, штити га од студи.

Сине, зашто скриваш лице иза шака2 —

Зар не видиш, оче, Краља-Виловњака 2

Виловњака с плаштом и с круном ко пламен; То је, сине, само магле прамен. —

„Мило дете, крени са мном и не стрепи!

„Играћу се с тобом игара лепих; муреи МЕКИ „На спруду шарено цвеће цвати, ; „Одежде од злата има моја мати.

Зар не чујеш, оче, Виловњак ме зове, Тихо обећава многе игре новег Смири се, сине, спокојан буди:

То кроз мртво лишће ветар блуди. —

„Дечаче, к мени кораке усмери, „Лепо ће те моје дочекати кћери; „Моје кћери воде ноћну игру своју, „Тебе уљуљкују, играју ти, поју.

Оче, зар не видиш кћери Виловњака · Онамо у пределима мракаг —

Видим, сине, поглед ме не вара:

Сребрним сјајем светли врба стара. —

„Волим те, занет сам твојим лепим стасом; Не кренеш ли милом, отећу те, часом."

Оче, оче, сад ме зграбио из мрака!

Боли ме загрљај Краља-Виловњака!

Оца проже језа, па јурну још јаче, % А у наручју му дете рида, плаче;

У двориште с муком и скршен улете,

А у загрљају већ му мртво дете.

С немачког превели: Фрањо Термачић и Данило Киш

Светлана и Фрањо Термачић превели су за Просвету роман Мишела Турнијеа (Тоцгпјет) Бе гоћ Че аштев, што дословно значи „Краљ јова“. Међу. тим, како тај наслов нашки звучи прилично неспретно, преводиоци су се одлучили (пошто су одбацили и наслов „Баук") за Краљ-Виловњак; тиме су учинили јаснијом алузију која се крије у француском називу романа: „Ље тој дез ашпез" је дослован _ превод чувене Гетеове песме „Рег ЕмКбпЕ".

Не улазећи овде У компликовану етимологију речи Ег-КбпЕ, остаје чињеница да реч „баук", како је наслов те песме превео Алекса Шантић, није адекватна скандинавско-германском ЕмКбг!аи. (Баук, је изгледа, хипокористик за медведа. В. Српски митолошки речник.) Шантићев превод („Ко језди тако позно кроз ноћ и ветар тај2“), уз неколико успелих решења, претрпео је пораз, чини ми се, у првом реду због преводиочеве жеље да по сваку цену пренесе једносложне риме оригинала.

Термачићи су ми предложили да направим нов превод песме „Рег ЕпКбп1а", јер се она појављује у целини, на француском, и у Турнијеовом роману. Изазов сам прихватио као духовну игру. Ускоро сам имао на располагању Немачко-српски речник Ристић-Кангрга, Термачићев буквалан превод, очајни, Француски превол, немачки оригинал и, наравно, Шантићевог „Баука". Прво сам схватио да морам избећи тражење једносложних рима, јер се наш песник управо на томе скрхао; затим сам после једне глатке, двандестерачке верзије, избројао слогове оригинала и нашао стихове од девет, десет, једанаест, дванаест, па чак и један од осам слогова, што ми је омогућило да у петој или шестој верзији превода избацим оне ситне речи које служе најчешће само томе да помогну стиху да се вине до дванаестог слога. Коначно, током две другарске седељке, успоређивали смо, стих по стих, римовани превод са оригиналом и са гадисПоп Бгшје, не заборављајући каткад ни Шантића, с тим што су сви присутни (Светлана, Татјана, Катарина и Фрањо Термачић, Десанка Распоповић, Мирјана Робен, Станко Церовић и Паскал Делпеш) служили као соптааа ом и давали сугестије. Ово је, дакле, коначна верзија; чини ми се дасуу њој удаљавања од оригинала минимална и да Гетеов дух није изневерен, н

У Паризу, фебруара 1988.

Д.К.