Moj život i rad

75

стимо ни једну прилику за постигнуће једног прогреса, али ништа не радимо насумце. Укратко, : сви технички прогреси фабрикације су дело радника, ‘С Верујем да кад би се радницима пустило на вољу да раде како знају, и кад би имали свест да су корисни, радници би уложили сву своју интелигенцију и сву своју вољу у најобичнијем послу. |

ГЛАВА ОСМА Зашто се радници боје машина?

Који посао више воле? Радити без престанка један исти посао, и увек на исти начин, —то за неке интелектуалце значи нешто ужасно. И за мене би тако било. Немогућно би било радити једно исто од јутра до мрака. Али сам морао увидети, да за друге духове, можда за већину духова, - ова врста посла не значи ништа страшно, За неке главе, обрнуто, страшно је морати мислити, размишљати, 'а идеално је занимање оно где се не мора манифестовати дух инициативе. Послови који траже интелигенцију и физичку снагу у исги мах налазе врло мало љубитеља. Стално смо принуђени да тражимо људе који воле послове где морамало да се запне главом. Већина радника, —ја то кажем са жаљењем, више воле послове који им не задају велики мишићни напор; али пре свега трче за онима који их не приморавају да мисле. Они људи који имају онога што се зове стваралачка интелигенција, који се ужасавају монотоније, мисле да су сви духови, као они, неприја-