Moj život i rad

осуђени да никад не стекнемо те врлине, боље би било за све нас да уопште нема индустрије. Али ми ћемо их умети стећи. Већ смо их почели стицати.

Понављање истих покрета и радничко здравље. Нисам могао приметити да монотоно понављање истих покрета у раду наноси раднику ма какве штете. Чуо сам до душе од стручњака да ова монотокија' убија радкике морално и физички, али то не произлази из мојих испитивања. Изгледа сасвим разумљиво дасе услед понављања једног истог низа покрета, без престанка, сваког дана, читавих осам сата, тело на њеки начин деформише; али такав случај се код нас није десио. Наши радници, кад год желе да промене занимање, могу слободно да затраже ту промену,] и ми би смо волели да се те промене врше. То би за нас било врло корисно, само кад биљудихтели. Али они не воле мењати посао, осим ако то сами траже. Најмонотонији посао у целој фабрици је несумњиво онај који се састоји у томе што ће радник хватати један аутомобилски део са једном закачком, гњурати га у леген зејтина и спуштати га у једну корпу. Покрет је увек исти, делови стижу увек тачно на истом месту, човек све делове подједнако растреса и пушта их у корпу која такође не мрда с места. За то не треба ни памети ни снаге. Само ваља лако њихати руком, толико је лака челична шипка којом хвата комађе. Међутим, човек који ради тај посао, ту је већ осам година без престанка. Заштедео је и дао под интерес велики део својих надница. Данас стоји на