Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : IV knjiga : S—Š

Још од'11 века задобили су и Ђутари свој манастир Зограф (Живопишчев).

Но од свих православних Оловена, па и од других народности, сем Грка, највише су се на С. Г., још у овој периоди,

раширили Срби. Код Руса, у Ов. Панте-.

лејмону, замонашио се, наскоро пошто су ту ушли' Руси, Немањин најмлађи син Растко, Ов. Оава, а затим се настанио у грчком Ватопеду. Ту је њему дошао и Немања, који је дотле постао монах (Симеон. Из Ватопеда су они добили од свог рођака, византиског цара Алексија II, заптустели грчки манастир Хиландаров (Лађаревићев), па су та, по цареву одобрењу, претворили у српску лавру Хиландар (1198). Сем тога, Сава је подигао и у Кареји малу хиландарску типикарницу, да би се у њој, и он сам и доцнији CTDODH хиландарски – испосници, | CITA штали у пустињачкој самоћи. Под кровом ових задужбина Ов. Симеона и Св. Саве монаховали су после и мноти други Орби. Хиландар се, дарежљивошћу Немањића и српске властеле, па и самих BHзантиских царева, временом (разрастао у једну од највелелепнијих, најмногољулнијих и најбогатијих лаври (О. Г. Он је уједно постао једном од најуваженијих српских светиња. Шоложај Орба на (О. Г. још је више ојачао пред крај ове периоде, кад је Византија поклекла под ударцима турске! и српске силе, и кад је (О. Г. једно време припадала (Орбији (1346—1371), а доститао је врхунац почетком идуће периоде. У то се време читав низ грчких манастира, С. Г, налазио у рукама српских монаха, па је и сам прота (С. Г. бивао Србин.

Морална. криза, која је захватила, грчковизантиско монаштво од краја 11 века, па. надаље, није поштедела ни O. Г. На раскршћу 11 и 12 века поколебане су тамо испосничке врлине доласком и подужим бављењем 300 пастирских влашких породица. Тек после неколико тодина успела је странка правих испосника · (О. IP. ama истера те Влахе. Али је она при том морала, употребити и смицалице, тако да су се свађе због влашког питања продужиле на. (. Г. још неколико деценија.

Под двадесетотодишњом влашћу католичких солунских крсташа. ·(1204—1993), 0. Г. је претрпела од грабљивих и фанатичних крсташких витезова свакојака, ала. и присиљавања. на поунијаћење. Нова тгоњења, православља приредио је освојиnan Цариграда од креташа и Млечића, обновилац Вигантије (1961), дар Михаиno VII Џалеолот. Он је силом терао. С. Г. манастире Ha унијаћење, да спроведе у Византији лионску унију, коју је склопио с папством, да би помоћу папства, бранио обновљену (Византију од јужноиталијанских Анжујаца. Михаилов терор трајао је све до његове смрти (1989). С. PP. је у овој периоди пострадала и за владе Михаилова, сина, цара, Андроника, П. Њу

ОВЕТА ГОРА (АТОНСКА)

Х,

је тада ојадила и за увек оштетила бесна, каталонска дружина, коју је Андроник био најмио против Турака у Малој Азији, али која се окренула против Вивантије. Опљачкавши вандалски византиску Тракију, ша затим јужну Македонију, Каталонци су из свог логора, на полуострву Касандри упадали скоро три године и на (О. Г., жудни богатства њених манастира (1307—1309). Они су разорили многе тамошње манастире. Једва се од њих одбранио Хиландар, захваљујући вештини и храбрости свога, итумана, Данила, доцнијег српског ајрхиетискоша.

Око средине 14 века веома је потресао 0. Г. а после и целу византиску цркву, богословски спор око веровања (О. Г. калуђера исихаста (ћуталица), да се постом, мисаоном молитвом и дугим гледањем у свој пупак, може видети нестворена 60жанска светлост, која се показала Исусовим ученицима на гори Тавору.

Шод једноверном српском влашћу (1346 до 1871), О. Г. је, чим се ставила под Душана, стекла, његову благонаклоност, пославши своје изасланике на венчање њеTOBOT архиепископа за патријарха Орба и, Грка, и самога. Душана за српског и грчког цара (1346). Душан се за ово одужио О. Г.: посетио је, заједно са својом женем, царицом Јеленом, потврдио је тамошњој монашкој општини и манастирима њихове старе повластице и обдарио их је богатим даровима. "То је уједно био један од ретких случајева (после шримера. са влашким пастирима), да је у монашку. (О. Г. згазила женска. нога. Душанов деспот од Сера, Угљеша, на коме је шо Душановој смрти (1355) остала. власт над (О. Г., обновио је тамо и посрбио грчки манастир СОимопетру (Симонов Kaмен), а учинио је добра и другим тамошњим манастирима. У ова су времена Срби стекли на (О. Г. и Павлов манастир (CB. Павла).

0. Г. је и у овој периоди, ма да су на њој тада никли и негрчки манастири, за држала. своју стару грчку спољашност. Званични језик њеног проте и сабора стараца био је грчки. То нису тамо мењале ни туђе власти, па ни српска, чији се цар Душан назвао не само српским, нето и трчким царем. :

У трећој периоди, С. IT. cy om BuwaaHTHHama mpeoremm Турци (Османлије, Ha,jпре привремено (од прилике 1387—1403), па онда и стално (од прилике од 1430). O. IT. je, Kao и остало православно хришћанство, провела под турским јармом скоро шет векова. Тек у рату свих балканских држава. против турске царевине, истерали су отуда Грци Турке (1919). Лондонским Миром (О. Г. је призната Прчкој (1913).

У турском ропству, (О. Г. је за увек посрнула. Додуше, Османлије су јој поштедели самоуправу, али су јој испили крв у материјалном погледу. Онш су од-