Naša književnost

Живот и дело Пушкина 6 445

верној фрески рускога старинскога живота, Пушкин је умео да нађе један општи садржатељ.

Сви знамо колико је познавања руске старине и фолклора у његовим скаскама! М други руски племићи имали су дадиље са села, али је Пушкин једини умео да уђе у дух свога народа и да од наивних прича своје „њање“ Арине Родионовне начини оне бесмртне бајке о цару Салтану, о мртвој царевој кћери или о златном петлићу, које су у исти мах толико и руске и општечовечанске.

Ма колико да су у Пушкина руски људи и руски проблеми,

_ Татјану или Дуњу из „Управника поштанске станице“ схватиће на свима географским ширинама и под свима поднебљима. Због тога је Пушкин, поред Толстоја, ваљда најразумљивији руски писац, близак не само Европљанима, него и Кинезима или Индусима. „Неоспорно је да је значај руског народа свеевропски и светски“, рекао је Достојевски у свом предавању о Пушкину и ове речи могу се потпуно применити на Пушкина. — „Бити прави Рус, бити потпуни Рус, то можда једино значи... постати брат свима људима, постати свечовек... показати европској тузи да јо] је крај у Ру" ској души која је свечовечанска и свеуједињујућа; обухватити њоме у братској љубави сву браћу и, на крају крајева, можда рећи и коначну реч велике и опште хармоније, коначне братске слоге свих племена“.,.

То понирање кроз руску душу у човека уопште, толико је јако у Пушкина да је он погађао и откривао чак и непознате душе „нових“ народа који су тек улазили у живот Европе. Најбољи је пример за то баш његово занимање за нас Србе. Помоћу свога дара да у свему пронађе општечовечанске особине, он је у своје руске стихове пренео дух српске поезије и српскога народа, нако га је угледао кроз искривљену призму Меримеове мистификације.

Али то његово чисто руско својство да буде у исти мах најрускији Рус и широко човечански и интернационалан, не треба мешати с аристократским космополитизмом његова доба. Крај све. своје племићке културе, францускога образовања, кретања у круговима високе аристократије, он је сасвим правилно осећао велика историска збивања и душевне покрете свога народа онако исто као и руски мужик који се партизански дигао да гони Наполеона.

Пушкин је из дубине душе и срца био противан апсолутистичкој владавини царева, па ипак, кад је 1831, због устанка у Пољској, европско јавно мнење насрнуло на Русију, његово га осећање није преварило: он је видео да то није напад на цара и самодржавље; он је схватио да иза тога заузимања за устанике, европски лицемери "коће да ударе на сам руски народ, и зато им је одговорио једном снажном патриотском песмом. (,„Клеветницима Русије“).

ж „Висарион Бјелински у свом чувеном приказу Пушкинова рада

с правом је рекао да ће Пушкин „заувек остати велики, узорни мајстор поезије, учитељ уметности“, а Гогољ вели „да се у Пушкину,

5 Књижевност