Naša književnost

448 Књижевност

знић“ и неколико строфа, нађених у рукопису „Евгенија Оњегина“. Судећи по стиховима који највише говоре о љубомори и о тешким љубавним мукама, Пушкинова љубав и његови односи с Амалијом Ризнић били су пуни страсти и патње: ;

Нећу прекором празним покој нит гроб да вређам умрлих нада; Тебе већ нема,-Тебе којој

у бури живота мога млада дугујем сва та тешка искуства, за срећне часе и срећна чувства.

Као што дете болесно уче

и нежну душу као што муче,

и ти си тешком болу учила: милоштом крв си узбуђивала и љубав у њој изазивала,

и љубоморе огњем мучила; тешки сан оде ушћу свом; тегобна сенко; мир сну твом.)

У кући Јована Ризнића Пушкин се, по свој прилици, упознао и са Симом Милутиновићем Сарајлијом, који се баш у то време налазио у Одеси с рукописом своје „Сербијанке“, молећи Ризнића да му да новаца за штампање „Сербијанке“. Ризнић је најзад то и учинио, плативши не само штампање књиге, него и додавши му још толико новаца колико је Сарајлији било потребно за живот у Немачкој док се бавио штампањем свога дела. Да је Пушкин знао за Сарајлијино дело ми нећемо тврдити, али му је Сарајлија, који је у својој младости био врло друштвен и саопштљив човек, могао причати о српским стварима. Тринаест година доцније, Пушкин је написао једну песму о другом српском устанку („Војвода Милош“), у којој се, између осталога, пева и о томе како ће српски народ и његови кнезови уздрхтати и како ће им се коса накострешити на глави од ужаса када чују о грозним неделима Турака, о отмици жена п девојака, о убиству невиних и скрнављењу вере и храмова, Како се овај мотив налази и у Сарајлијиној „Сербијанци“, то лако може бити да га је Пушкин чуо од Симе Милутиновића. Да га је нашао у његовој књизи није вероватно, јер би се тешко могло претпоставити да је Пушкин могао разумети чудни и енигматични језик С. М. Сарајлије.

Исто тако може се претпоставити да је Пушкин, читајући одговор Ивана Ловрића на Фортисово „Путовање по Далмацији“, искористио из Ловрићеве књиге бекство хајдука Сочивице за сличну сцечу у својој причи „Крџалија“.“)

Пушкиново занимање за Србе остало је врло живо и после ових сусрета у Кишењеву и Одеси. Како је много читао, он је знао за упоредни речник језика који је у осамнаестом веку објавила руска

1) Из препева М. М. Пешића.

2) Види: И. Ловрић, Биљешке о путу по Далмацији... Загреб 1948, Издавачки завод Југославенске академије, стр. 191.

арних