Naša književnost

Живот и дело Пушкина ' 449

академија наука и у коме је био заступљен и српски језик. Он је такође читао што се о Србима, њиховом устанку и њиховој поезији писало у Европи. Најзад, он је о Србима могао говорити и са својим пријатељем, великим пољским песником, Адамом Мицкијевићем, који је мало доцније, као емигрант у Паризу, држао у Франпуском колежу предавања о српским песмама,

Отуда је разумљиво што је Пушкин између јесени и пролећа 1832—1833 могао написати шеснаест песама које се налазе у његовим делима под насловом „Песме западних Словена“.

Француски писац Проспер Мериме био је 1827 објавио књигу „илирских песама“ (Ка Сила), за које је тврдио да их је чуо путујући по Далмацији. Ова књига је уствари била врло духовита мистификација једног ученог и способног човека који је вешто искористио интересовање тадашњега романтичарскога доба за „нове“ и примитивне народе. Мериме није путовао у Далмацију, него је према неколиким путописима, брошурама и усменим обавештењима својих познаника (Шарла Нодијеа, Дубровчанина Антуна Соркочевића и других) начинио ову мистификацију, у коју су поверовали чак и тако обавештени људи као што су Мицкијевић и Пушкин, Мериме је унео у њу много тајанствености и демонизма, који су били у моди у романтичарско доба. Пушкин који је о нама знао више од Меримеа и који је као Словен много више осећао словен» ски свет, послужио се сасвим слободно Меримеовом књигом, додавши им и неколико песама — оригиналних или превода из Вукове збирке — у истом жанру и оквиру. Ове песме су уметнички врло успеле. Меримеову прозу Пушкин је претворио у сјајне стихове. Поред ових шеснаест песама, откривена је доцније и седамнаеста, превод ,„Хасанагинице“. Занимљиво је, сем тога, да се на оригиналном рукопису познате Пушкинове бајке о рибару и рибици налази ова белешка: „14 окт. 1833, Болдино. 18-та српска песма.“ Очевидно, Пушкин је однекуд држао да је мотив ове бајке српски, па је намеравао да је и стави у свој циклус „Песама западних Словена“ који би свакако и даље допуњавао да је остао жив. .То се може закључити из његовог сталног занимања за нашу народну поезију. Међу његовим књигама нађене су Вукове песме, а у рукописној заоставштини откривен је препис на српском језику познате лирске песме „Три највеће туге“ (Славуј, птица мала, сва„ком покој дала...) коју је Пушкин свакако хтео да претходно проучи у оригиналу, пре него што је преведе. Да је песник био ушао у нашу поезију, не показује само чињеница да су његови препеви ближи српском и словенском духу од Меримеових текстова, него и употреба десетерца у понеким од ових препева:

Два дубочка верастали радом, между ими тонковерхал елка. Не два дуба ридом верастали, жили вместе два братца роднвте:

Один Павел, а другон Радуле, а меж ими сестра им Елица.