Naša književnost

ЕСЕЈУ

и РПЦ у а + Јн

РЈ о Ри МИ а

450 ; Књижевност

“

Интересовање Пушкина за нас било је знатно. После његове смрти у његовој библиотеци нађене су ове књиге: прве три свеске Вукових песама, Рјечник, Нови завет у преводу Атанасија Стојковића, Талфин зборник српских песама, Гецове Зегђасће Уокаедег, Меримеове „Гусле“, петроградско издање Вукова „Живота и подвига“ кнеза Милоша, Фортисов путопис по Далмацији и Пирхов по Србији — читава збирка врло важних књига о нама, из којих се види да се Пушкин стално и у великој мери занимао за Србе и Јужне Словене уопште.

У. НАШЕ ЗАНИМАЊЕ ПУШКИНОМ

Какво је, међутим, наше занимање за Пушкина Кад се по“ реди са занимањем за остале руске писце, оно је врло велико, јер долази одмах после интересовања за Толстоја, Горког и Тургењева, који се, природно, као прозаисти више читају.

Пушкин је први пут поменут у нас у „Летопису“ 1826. Уредник Георгије Магарашевић јавља да је „славни поета руски Александар Пушкин издао недавна једну истина малу поему, но која по једногласном мненију свију критика сва пређашња његова дела превасходи; она се зове: Источник Бакчисараја“. Уз ову вест слез дује кратка анализа његових дотада објављених дела, по свој прилици све из немачких часописа.

Али први превод јавља се у Срба и Хрвата тек десет година доцније, на годину дана пред Пушкинову смрт, 1836, кад је у Стејићевим „Забавама за разум и срце“, у свесци четвртој, изишла у прози · Полтава“. Отада, нарочито од четрдесетих година, преводе се познатије Пушкинове приповетке и песме, од којих понеке много пута. Међу преводиоцима су, поред многих непознатијих, Ј. Јовановић Змај, Драгутин Илић, Милета Јакшић, Риста Одавић, Никола Ђорић, Милорад Шапчанин (који је, сем тога, прерадио „Госпођицу као сељанку“ у позоришни комад), Стојан Новаковић, Ђорђе Поповић-Даничар, Јован Дучић, Милорад Митровић, М. М. Пешић у Срба, а Станко Враз, Иван Трнски, Јован Храниловић, Исо Великановић, Аугуст Харамбашић, Анте Радић, Томо Маретић, Томислав Пр“ пићу Хрвата. Од тих превода први је озбиљан покушај пресађивања Пушкинових дела на српски и хрватски „Пикова дама“ коју је Милош Поповић, брат Ђуре Даничића, објавио 1842 у Вразову „Колу“, а затим га прештампао 1845 у „Српским новинама“. Занимљиво је овде, сем тога, поменути да је Пушкин у засебној књизи објављен код нас први пут равно пре сто година. („Капетанова ћерка“, опет у преводу Милоша Поповића). А

Нажалост, готово сви преводи Пушкинових стихова и његове прозе уметнички нису ни близу оригиналу. Тако, на пример, од три потпуна превода „Евгенија Оњегина“ (Шпире Димитровића 1860, Ивана Трнскога 1881, Ристе Одавића 1892 и 1924) ниједан не задовољава, Хваљени препев „Бориса Годунова“ од Исе Великановића несумњиво је много бољи од Писаревићева у „Стражилову“ 1894,