Naša književnost

"5

Ми 4 ~ >

_ Живот и дело Пушкина 451

али је и то само коректан пренос текста, по уметничкој вредности и сувише испод оригинала. Чак ни врло озбиљни писци који су се дуже времена бавили Пушкином и преводили читаве спевове не би могли стећи признања пред критиком. Може се говорити само о понеким донекле успелим покушајима као што су Змајев „Црни вео“ и Пешићево „Село“, или одати признање Драгутину Илићу, који се у нас једно време интенсивно бавио превари Пушкинових дела.

Није лако преводити Пушкина: ни прозу његову, акамоли стихове. Он је несумњиво један од најтежих песника за преводиоце а препеваче сажетошћу форме и израза, али постоји још једна тешкоћа која се врло тешко савлађује: српска версификација је силабичка и почива на броју слогова, а руска је тонска с правилним смењивањем наглашених и ненаглашених слогова. Отуда се Пушкиноз јамб са мушким сликом у нашим преводима претвара у трохеј са женском римом, а његов осмерац или једанаестерац прелази у десетерац или дванаестерац. Те тешкоће могао би савладати само велики версификатор, који је и велики уметник у исти мах, и то тек после минуциознога рада и надахњивања Пушкином.

= ;

Иако не сав, Пушкин је ипак много превођен на српски и хрватски. Неколико стотина превода расуто је по књигама и часописима; неке песме, спевови и приповетке превођени су по неколико пута. Толики преводи морали су утицати на наше писце. Сем тога Пушкин је читан и у оригиналу.

Вук Врчевић у свом „Животу Петра П1 Петровића Његоша“ вели да је Његош бавећи се у Русији некако 'одмах после“смрти Пушкинове купио између осталих књига и „све пјесме... Пушкина“ и да је „путујући многе од ових књига прочитао на домах, али све с краја на крај пјесме Пушкинове најрадије онда па и после читао“ Да у томе има истине, доказ је она песма. посвећена Пушкину, пред „Огледалом српским“ у којој Његош вели Пушкину:

Сретни пјевче великог, народа...

р Сем тога, неки писци налазе да „Шћепан мали“ има извесне сродности с „Борисом Годуновом“.

Бранко Радичевић је такође знао за Пушкина, јер у полемици

- са Људевитом Штуром помиње „Кавкаскога сужња“ и „Полтаву“,

ма да се не види да ли је те песме и читао. Али Змај га је не само

"читао, него и преводио: поред одломка из „Полтаве“ и „Скаске о

рибару и рибици“, он је препевао седам мањих лирских песама, међу

којима су донекле успели „ЈДрни вео“ и „Беси“. Али ни у Змаја, ни

у Шантића, Дучића, Митровића, Милете Јакшића; који су читали

или преводили Пушкина,,не може се говорити о неком дубљем ути-

нају Пушкинове поезије, која би оставила јаких трагова у њиховом

- певању „Може се говорити само о реминисценцијама којих додуше има расејаних по њиховој поезији у приличној мери,