Naša književnost

МОЦАРТ И САЛИЕРИ

ПРВА СЦЕНА (Соба)

Салиери

Сви кажу: нема истине на земљи.

Ал нема је ни горе. То је за ме Разумљиво и јасно као скала.

Ја с љубављу за умјетност се родих; Малишан бјех кад нада мном је брујо Звук оргуља у старој цркви нашој. Са заносом их слушах — слатке сузе И нехотице текле ми низ лице. Напустих рано забаве и игре;

И сваки наук, глазби туђ, за мене Бје одвратан; тврдоглаво и гордо Одбацих га и свом се душом предах Тек глазби. Тежак бјеше први корак И досадан мој пут. Но ја.савладах Све прве сметње и незгоде. Занат

Ко темељ схватих праве умјетности; Занатлијом сам постао: послушност И хитрост дадох прстима, лакоћу; Сигурност уху. И убивши звуке

Ко леш распарах глазбу, с увјерењем Да алгебра је прави склад. И тада Већ дрзнух се, савладав наук тешки, Да стваралачкој препустим се машти. И стадох стварат, али тихо, тајно, Без смјелости да помислим на славу. И често, сједећ у ћелији глухој,

Па два, три дана, без сна и без круха, Пун заноса и суза надахнућа, Спаљивах рад свој, гледајући хладно Гдје мисли моје рођене и звуци Изгарајући, нестају у диму!...

Ал чему ријечи Кад велики Глук је