Naša književnost

МА ТИ У иу

у У

МИ И тј

454

>

Појавио се, открив нове тајне (Дубоке тајне и заноса пуне!) Одбацио зар нисам све што знадох, Што тако љубљах, чему вјеру жарку Жртвовах. Зар не кренух одмах за њим Сав понизан, ко онај, што залута

На криву када упуте га страну2 Истрајношћу тек, силном снагом воље У бескрајној ја умјетности најзад Получих ипак висок ступањ, Слава Осмијехну ми се; у срцима пука

Ја одјек нађох свога ствралаштва.

И бијах сретан; безбрижно уживах

У своме раду, успјеху и слави. Веселих се и успјесима својих Другова у тој умјетности дивној.

Не! Никада за завист знао нисам!

О, никад — нигда, ни кад је Пичини Очарат знао Парижане дивље,

Ни онда, кад сам, збуњен; први пута Почетак Ифигеније ја чуо.

Тко каже, да је горди Салиери Завидљивац тек биједни икад био, Ил змија, ногом згњечена, ал жива, Што прах и пијесак око себе гризер Баш нитко... Али, сада велим: Ја сам Завидљивац. Ја завидим дубоко,

И мучим се у зависти. — О небо!

Та где је правда, када дар тај свети, Тај вјечни гениј за награду не даш Прегаралаштву и љубави врелој,

И раду, постојанству, усрдности,

Већ безумника њиме китиш пустог

И пробисвијета!.. О Моцарт, о Моцарт!

(Улази Моцарт)

Моцарт А — ха! Ти спази ме, а баш сам хтио Да изненадном разведрим те шалом.

__Салиери Ти овдје! Давнор

Моцарт Сад баш кренух к теби, Са жељом да ти покажем којешта; Но покрај крчме пролазећ, одједном Ја зачух гусле... Драги мој Салиери,