Naša književnost

пар о БРАНИ УЦИ ЕП РИМ И бре ИК И пе МИ Кеа ми ин НА

КВ. 3 | ; ·" Књижевност »

што је за њу потребно и када је заповест извршена, — „Шта ти сг ту није наместило: кабинети, силни кабинети од сваке могуће сорте, па у њима све саме фотеље: па „надлежатељства“ од сваке могуће сорте; па заводи од сваке могуће сорте; па штампаре; па касе, па све големе и пуне новца да избројати не можеш — једном речи, све, ама све до најмање ситнице почев од најогромнијег кабинета, па до последњег парченцета црвена плајваза, који у извесним рукама прекршта неке и неке чланке у журналима што дођу да одстоје код њих познати контуманац...“ Укратко и та благословена земља, снабдевена свим потребама, почела је да личи на тадашњу Србију. Како писац није знао шта ће сам са свим тим потребама, реши се да насели какав „изабрани народ“, и поручи људе „све по избору“. Долазили су у групама, а све групе имале су доста зајед-

ничких особина које су их чиниле ,„изабраним“, како у погледу уче-

пости, карактера, морала, тако и у погледу њихових узгредних функција. То су легије људи којих је тадашња Србија имала доста: профили карактеристични за политички и друштвени морал који је прожимао политичке, књижевне, публицистичке и све друге јавне рад-

нике, слуге владајућег режима. Каквим су то својим одликама они!

усрећили Србију, види се по захтевима који им се постављају. Пре свега, сви треба да су „страшно учени — барем сви доктори“. Што се тиче осталих својстава, вере, на пример, могу имати и немати, = „али само да умеју вешто писати о свакој вери и изврсно спремати уводне чланке“: такође не морају имати поштења, — „али да умеју сваком поповати поштење“. Углавном, практична вредност њихове учености треба да се огледа у сличним способностима: да умеју писати песме, драме и оде, и да су „особито вични нагрдити народне јунаке; да могу „барем десетак година“ уређивати званичне новине, — „али тако да у један мах могу заступати више интереса“; други, који не могу десетак, оно „барем две три године“; даље, да могу „барем седам година“ уређивати шаљиво сатиричне листове, за шта, наравно, треба да су „вициг као прасци, а смешни као гајде“, а уз то „да умеју играти и по ужету, и уз даире, и уз бубањ, а по некад, богме, и соло — само тад да се за уши морају ухватити — како кад потреба и субвенција захте“. Сви су ови људи „способни за свашта“, „умеју мењати своју боју као хамелеони“, — „просто зурле, у које може зурлати сваки како му је ћеф“. Уз "то, имају и „необично дуге носеве, како би могли свашта нањушити, и дуге репове, како би имали узрока режати — т. ј. ако им ко стане на реп“, или „врло дугачке и големе уши. како им не би могло ништа промаћи, па ма се то и у најудаљенијем буџаку прошапутало“, и напослетку, сви су се „специјално бавили у,свима гранама шпијунства“.

Редослед ових група „изабраних“ и подробније обележавање њихових својстава приказују одређене личности и физиономије политичког живота тадашње Србије. И у овако систематизованим одликама ниједна група не губи своје битне одлике, па и ако губи специфичност, Све је то једна банда, и ко у њој не би познао хим-