Naša književnost

41“

рлиттићев реализавг 7 КЕ МА Па

нопевца и режимлију свих могућих режима Матију Бана; владиног новинара, а и шпијуна (и то не-само њеног, него и аустро-угар" ског), др. Розена (по српски — Ружића); читаву групу око „Видовдана“, са уредником Милошем Поповићем на челу (то су они који

уређују „десетак година“ званичне новине. — „Видов-дан је излазио од 1861): либерале око „Јединства“ (они који „барем две три године могу уређивати званичне листове, — хј. од 1868); Ћелеше-

вића, уредника „шаљивог владиног листа „Руже“, познате „БабаРуже“, са којом се и Ђура Јакшић обрачунао. Ко не би познао све те владине славопојце, букаче и шпијуне, денунцијаторе свега напредног и слободољубивог, политичаре „либералног“ опредељења, који су се спрегли са режимом и који ће сви брзо један за другим ускакати у владу. Сви су они били у једном колу, назадњачком, мрачном, провокаторском, и свима је њима на њихове провокације Марковић довикнуо: „Славна кумпанијо! Ви хоћете да спасете морал од насг Има ли горе подсмевке над људским моралом но кад н. пр. матора каћиперка почне да виче на разврат и да проповеда невиност! Сетите се, господо, на- цео ваш јаван рад! Ви сте матора каћиперка наше журналистике, М ви хоћете да спасавате моралг

Тешко Србији кад је на вас спала!“ — Та „кумпанија пробисвета, ! без отаџбине, без знања, без поштења, — кумпанија која се про- |

даје свакоме зласнику“, по речима Марковићевим, која је од 1858 терорисала јавно мњење, да се од 1868 „баци у либералну пози“ туру“ и претставља народу као слободњачка, а у исто времс ла му „заврће мозак на шајтов“, после пораза Париске комуне почела је бесомучну хајку против напредног покрета у Србији, подбадајући и на физичко обрачунавање и терор.

Борби против свих тих слугу насилника служило је и Глишићево перо, раскринкавајући реакцију, „завртање мозга на шајтов“ обесправљеном и експлоатисаном народујрпри насељавању „благословене земље“ — да се вратимо Глишићевој сатири — нису заборављени ни људи „нижег реда“ — „јер на што би оволика го: споштина“. Али, за те људе траже се друге особине: „не смеју имати ни трбуха, ни уста да једу, или ако баш не може без тога бити, онда да су задовољни с копривама и киселицом, не смеју имати језик за говор; очи да имају само за то да не би ударили на пањ, али друго што да виде — никако. Уши да су им тако уде“ шене како само налоге чути могу... мозак да им је тако прост да не буде кадар ништа друго мислити до то, како ваља издирати и давати, и најпосле да су трпељиви као — овнови,“ И када се сав тај народ, и „изабрани“ и „нижи“ помешао и почео да живи, „Шта ти се ту не чини: рије се, салутира се, клања се, шушка се, ласка се, пише се, ружи се, лаже се, краде се, граби се, чупа се, отвара се, затвара се, вуче се, хвата се, буши се, потказује се, шапуће се, дречи се, прети се, наређује се, заповеда се, трпи се, даје се, узима се, поклања се, прима сем

У тај хаос Србије седамдесетих година продрла је оштрица Марковићеве борбе да пробуди свест народу, да му обележи пут.