Naša književnost

662

-боди. Духовно усправна, одлучна и

отворена, она је самом суштином света бића противстављена средини коју је Куприн дотле приказивао —- средини зависних и скоро увек несрећних људи. Има се утисак да је приповетка „Олесја“ настала из пиштчеве тежње да привремено отстрани и заборави оне- раније теме и ликове. 5

Тај „апел на природу, на непомућену, ведру и честиту лепоту која се шири изван домашаја туробне руске свакидашњице на прелому двају столећа, Куприн ће и каеније виле пута поновити у својим приповеткама. ~

Ма да Купринов роман „Двобој“

није могао да уђе у књигу његових изабраних приповедака коју је об-

јавило загребачко издавачко предузеће „Глас рада“, потребно је истаћи то дело, јер је оно највиши и најсмелији домет А. И. Куприна. Објављен 1905 године, тај роман слика живот војника и офидира једнот пешадиског пука у забитној руској паланци. Џисац је на убедљивим, уметнички датим

примерима показао сву накарад-.

ност бездушне и празне назовилистиплине која се одавно извргла у ниподаштавање човека и постала вапијућом супротношћу _ мравој, разумној и човечној дисциплини, Из површног, често свирепог и скроз бирократског става према војнику неострањиво је настао читав сплет нездравих односа међу официрима који су се већином потпуно оградили од свих иоле озбиљних интересовања, тако да живе од дана до дана, не одупируЋи се паланачким интригама и заЂевицама, све дубље упадајући у муљ (бесмисленог таворења. Ту средину, коју је добро упознао током своје кратке „каријере“ у царској војсци, Куприн је широко захватио на страницама романа

„Двобој“ и у неколиким добрим. "причама. Много касније, у старо-

сти, Куприн се вратио истој теми и написао књигу „Јункери“ која је, и поред хроничарске занимљивости неких поглавља, прилично безначајна у целини.

Књижевност

Уосталом; „Јункери“ нису једина. слаба Кунринова књига. Још сла= бији је његов роман „Јама“, у којем је писан покушао да даде живот'и нарави проститутки. Нутем нагомилавања непродубљеног ма-= теријала, хроничарски у лошем смислу те речи, Куприн је у „ја= ми“ нанизао слике које остају без икаквог унутарњег смислаги циља, или су, тачније, циљ за себе. У току читаве своје скоро полувековне књижевне делатности (прву причу објавио је 1889 године, а умро је 1938) Куприн је каткад писао ствари какве се не би могле очекивати ни од трећестепених аутора. Такав је, например, један његов једночини комад с певањем написан на почетку Првог светског рата и рог

"кан јевтиним, неукхусним „ефрек

тима“: Но евему судећи, писац је намеравао да исмеје немачки мипитаризам, али није успео да прикаже дух те круте и кадмене солдатеске, или је сматрао да ће публику задовољити недуховита, натегнута фарса.

У Куприновом стварглаштву бипо је више периода помречења његтове ивдивидуалности снажног и проницљивог реалистичког писца који је, почевши од „Молоха“, дао виз значајних слика руске ствармости. Куприн никад није умео да организује свој рад, нити је поштовао свој таленат. Он га је немишице деконцентрисао и трошио на ситнице. Често је лебдео измеЂђу изврсних, психолошки дубоких остварења (као што је, например, одлична прича „У циркусу“ која је одушевила Лава Толстоја) "и безвредних, на брзину написаних ствари. Додуше, и у слабијим ку-= приновим причама има живих 0штиса и језички сочних места, али то их зацело не спасава. У читавом низу својих мањих дела Куприн се приказује као немаран и прилично равнодушан мајстор, док је у другима на нивоу великих 0стварења новије руске приџопедне прозе. >

(Сва значајнија Купринова дела преведена су на српско-хрватски језик. Роман „Двобој“ објављен је још 1909 године у савесном прево-