Nova Evropa

налазимо код Пушкина први цитат из Гетеа, и то на немачком језику (један стих из Фауста: »Олеђ шешпе Јабепа пиг таигпеск«, као епиграф »Кавкаскоме сужњу«). Написана, исте године, елегија »Чежња«, по својој форми представља препев Гетеове песме »Мибпоп«. Истина, ову је песму превео Жуковски, али је изменио њену форму и тим ослабио њен естетски ефекат; Пушкин се вратио к форми коју је дао своме делу Гете, што доказује да је читао овога у оригиналном тексту. 1823 године он пише песму: »Таљиге живота« (»Телфга жизни«), која нас јако подсећа на Гетеову песму »Ап Зећуабет Кгопоз«, иако је Пушкин — у смислу омиљене терминологије савремених совјетских пушкиниста — јако »снизио стил«, заменивши класичне реминисценције Гетеова дела драстичним реализмом, а грчки надимак оличења времена руском простонародном псовком. Исте године постала је и чувена елегија »Демон«, у којему је Пушкин хтео, по властитим речима, »да оличи тај дух одрицања и сумње, који Гете назива духом који одриче«, те који је оваплотио у своме Мефистофелу. ; -

Од тога времена, трагови Пушкинова познанства са Гетеом постају све чешћи, све обилнији и одређенији. До краја 1827 године, у делима и писмима Пушкина налазимо низ бележака о Гетеу, које доказују стално интересовање за њега и интензивно проучавање његових дела. После ове године, Пушкин се сећа Гетеа много ређе, заустављајући се готово искључиво на општој карактеристици немачкога песника и на његову »Фаусту«. ~

[Из ових сећања, напомена и бележака, Пушкина, као и из сведочанстава његових пријатеља и познаника, дознајемо, да је Пушкин читао »Јаде младога Вертера«, показујући у своме суду о томе чувеном роману доста ироније; да је дубоко размишљао о Гетеовим драмама, и држао. Гетеа, заједно са Шекспиром, творцем нове драме. Он сам каже, да је у »Борису Годунову« имао за узор Шекспира у сликању људских страсти, а Гетеа при сликању обичаја и »нрави«. Дакле, за Пушкина је Гете творац локалнога и историјскога колорита, тражења животне правде месних и историјских прилика, које одликује модерну драму, а за које Шекспир није имао правог осећања, наоружавајући пушкама Римљане Коријоланова доба и претварајући их у Енглезе свога времена! Као што је познато, највећа лепота чувене Пушкинове драме »Борис Годунов« и лежи у томе, што је Пушкин генијално схватио и уметнички оживео живот'и дух оног далеког времена. Пушкин нам и сам каже, да је његовим учитељем у томе био Гете, а ипак овај факат није уочио досад ниједан од пушкиниста, чак ни од оних који су специјално писали O »Борису Годунову«!...

170