Nova Evropa

не бих написао! Тојест не бих га написао да имам геније Гетеов; већ бих сачувао мој страх Божји и љубав према добрим људима, за које треба чувати Бога Хришћанства, и које треба чувати од ђавола и свих његових дела, тојест од генија Гетеова у „Фаусту «... Па ипак је Гете, у очима читалаца, психолошки оправдао овај пут к моралноме савршенству, показавши могућност аутономнога морала који је наговестио Кант.

Руска књижевност, од самога свога постања, иступила је као учитељица живота, као уносилац у свест и живот рускога народа узвишених начела Хришћанства. У току дугих векова, навикнуо је руски читалац да тако на њу гледа. И зелена руска младеж и највећи руски књижевници одувек упорно траже да пребаце мост између књиге и живота. Руски књижевници несамо сликају у својим књигама свој животни идеал, него се и старају да га оваплоте у свом животу, исто онако како то чине и њихови читаоци. То је тако почело од старина: тако је било у доба Јарослава Мудрог, па то видимо и у савременој совјетској књижевности, посред совјетских аутора и читалаца. Ни Пушкин није био изузетак од ових погледа. У доба свога анакреонтичарства трошио је немилице своје физичке и духовне снаге на девојке, вино, и забаве с пријатељима, иза кулиса позоришних, у разуздану друштву великосветске младежи познатом под именом »Зелене лампе«, и још у горим местима и приликама. Кад је пошао за Бајроном и постао »одметником од света, пријатељем природе«, примио је циганско име »Алеко« и скитао се са циганком Маријулом и њеним табором по Бесарабији, па је можда показивао и медведа, као његов имењак Алеко (јунак његова епа »Цигани«). Овај експерименат је свакако много допринео да он брзо охладни према крајностима романтизма, те да занесен »Фаустом«, примени и његова начела на свој живот и рад. Тако он, како видесмо, пише године 1823 свог »Демона«, хотећи да да слику истога духа одрицања какав је Гете оваплотио у Мефистофелу. Тешко господство овога духа зла, по мишљењу Пушкинову, као и код Гетеа, пролазно је, па чак и благотворно за човека: рушећи својом саркастичном анализом све лажне илузије, он подржава неослабљену активност човечјега духа и открива му »благо« правога »живота«. Тако се сад и Пушкин обраћа животу, тражећи у њему ово благо, те узором и вођом постаје за њега »Фауст«, чијим ће траговима он одсада ићи. Случај му је помогао у овој накани.

У селу Михајловском, камо су га послали у прогонство у лето 1824 године, међу робињама његове мајке, једна девојка — Олга Калашникова —- тако се истицала, и елеганцијом своје појаве и лепотом лица и љупкошћу карактера,

173