Nova Evropa

да је одмах свакоме упадала у очи (имамо врло симпатичну слику ове девојке у успоменама о Пушкину што их је оставио његов најбољи пријатељ, доцнији декабрист Пушћин, који је баш у то доба дошао био у посету Пушкину, да га мало утеши и охрабри у изгнанству). Тешко би било измислити бољу Гретхен за новога Фауста. Овај роман Пушкина и његове робиње последња је новост у области »пушкинизма«, а уз пушкинисте заинтересовао је и ширу јавност (Шћегољев, који је написао најбоље дело о њему, истиче насупрот Вересајеву, да Пушкин никад није злоупотребљавао, у области љубавних односа, своју спахијску власт и да је то његов једини роман са робињом; по његову тврђењу, и у овај роман унесени су идеализам и романтичан осећај с обе стране). Ова љубавна веза трајала је отприлике две године, од јесени 1824 до пролећа 1826, и утицала врло повољно на песнички рад Пушкина, али се завршила — као што се могло и очекивати — тужно, иако не у истој мери трагично као љубав између Фауста и Гретхен (девојка је затруднела, и ослобођена ропства удата од оца, да би се сакрио грех, за неког малог чиновника, пијанца и развратника). Све је то морало изазвати у Пушкину мучан осећај тешке одговорности, кајања, и гриже савести, па је тако већ самим животом био припремљен за настављање »Фауста«.

Гете у то доба још није био завршио ово своје највеће дело; а јавност је од њега знала још мање него што је било већ написано, готово само први део (одштампан 1808 године), који се завршавао лудилом Гретхен у тамници. Озбиљно се сумњало, да ли ће Гете довршити овај свој песнички рад, па је ово потакло Пушкина да он покуша наставити и довршити дело великога немачког песника. Још пре коначнога раскида с Олгом (1825), кад су тек почеле да се назиру тужне последице ове везе, пише он своју чувену »Сцену из Фауста«, сцену коју су руски тобожњи познаваоци и поштоваоци Гетеа више пута строго и неправедно осуђивали, али коју је познати немачки критичар Варнхаген од Ензе прихватио као поуздан доказ да је Пушкин могао с успехом наставити ремекдело Гетеово. Пушкин је замислио своју »Сцену« као непосредан наставак првога дела »Фауста«, и није само насликао Фауста и Мефистофела конгенијално Гетеу, него је ванредно погодио и основну идеју немачкога песника, која се тек почела да назире у првоме делу драме: Гретхен служи Фаусту лествама, по којима се он уздиже ка моралноме савршенству, посредством мука и гриже савести које му чисте душу; а звездом водиљом му је искрена и одана, дубока и чиста, слободна свакога егојизма и пуна безграничнога самопрегора женска љубав, љубав Гретхен, која је у стању да за-

174