Nove borbe : roman iz Istre
198 ВИКТОР ЦАР ЕМИН
Први су ишли Олга и Петар. Дјевојка је нешто поспјешила корак, да што даље одмакну од сестре и госпође Тонке. Побрза и он.
— Хоће да ми што напомене о мајци, — помисли, па да је претече, проговори љупко и њежно.
— Пуно ти, дугујем, Олго, што си ми примирила мајку.
· _ Они су једно другом говорили ти од дјетињства и премда јој се тај мали остатак недужне дјетиње интимности у првашње дане чинио посве природан, у овај јој мах од тога задрхта срце и мало се збуни. Међутим то не потраја дуго; младићева ријеч пробуди у њој неку нарочиту позорност и занимање
Он настави:
— Тражио сам прилику да ти вахвалим и честитам, како си оно вјештачки сплела. Како ти моја стара вјерује у све оно! Лаж је ружна, али оваке великодушне неистине имаду увијек у себи нешто добро и благо које све прашта
Петар говораше с много топлине. Е
— Ја сам јој — говорила је Олга, — казивала о доброти и милости божјој и доказивала сам јој...
Он је прекиде са смијешком.
— Испричала је она мени све, што си јој рекла. Али ипак не би било упалило, да ниси у то умијешала и оне неке невидљиве, „више велечасне“, за које добро знаш, да не би онако говорили... Него сад је свеједно, она је смирена, а то је главно. Била је заиста права мука гледати је, како се у себи гризе, како плаче и очајава... Често ми се чинило и бојао сам се, да би, јадница, могла помјерити памећу — и тај се страх забио у мене тако чврсто, да сам се једном чак био одлучио да јој учиним по вољи и да одем у сјемениште.
— А зашто ниси пошог... упита она тихо, па се збуни и оборивши главу ушути.
Он не одговори одмах. Ненадана забуна младе дјевојке није му избјегла; шта више, она јемну њему узбудила тренутну збуњеност и срце му устала-