Omladina i njena književnost (1848—1871)

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ 285

тичаре“, који не заслужују да се озбиљно узму, на српску уметничку поезију, која није ништа друго до „смеса из љубавних изјава, Фантастичних сцена, празних Фраза и смешних будалаштина“, не само на поезију Мите Поповића, Милана Андрића и Андре Грујића, нои Милана Кујунџића, Милорада, П. Шапчанина и Лазе Костића. Он тражи да се свуда спроведу јединоспасавајућа начела „сувремене науке“, да сав рад буде уперен на стварање „сувремених“, „нових људи“, да се књижевност подреди томе циљу, постане искључиво борбена и утилитарна.

Јака активност младога иконокласта почиње од 1870. Из тога је доба његов важан циришки чланак Реалност у појезији, штампан у Матици 1870, где његова мисао постаје јаснија и одређенија. Он не критикује више српску поезију око 1870, ни рад и идеје Уједињене Омладине Српске. Он узима у претрес саме основне идеје идеализма и романтике које су у Европи владале до 1848, а око 1870 још одјекивале по југоисточним крајевима њеним. Он говори о преокрету у духовима после 1848 овим речима: „Пало је много племемите крви, али народи не добише оно за што су се борили — недобише слободу онаку каку су је они желели. Народи увидеше да није довољно песничко одушевљење па да се постигне циљ за којом народи жуде, они дознаше да сложно социјално питање не може решити ни један песник па ма како он био ђенијалан; да се реши то питање од ког зависи слобода народа нужна је укупна умна снага масе народа. Народи почеше све више сами да се занимају својим тегобама, место пес-