Omladina i njena književnost (1848—1871)

310 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

и на све стране скупљају и читају по књижевним круговима као по свима редовима образованога друштва. Тражња је толика да умешни људи или пронични духови чине многобројне мистификације_ народних песама: у Енглеској Чатертон и МакФерсон, који својим Осијаном заноси целу Европу, и чији спев Наполеон носи п чита у својим походима као некада Александар Велики Омира; у Француској, де Монглав, који као народни спев пиринејских брђана издаје своју песму о победама Шарлемања и Роланда; Јустина Вин, грофица од УрсинРозенберга, Шарл Нодје којп ту књигу проглашује »најзанимљивијом и најистинитијом сликом најоригиналнијих нарави у Европи“, и сам мистиФфикује читаоце својим подражавањима српских народних песама. Проспер Мериме, право иде тим путем и пише своје познате Гусле.

Народна поезија задобија не само право грађанства у књижевности, но постаје узор и даје надахнућа књижевним песницима, романтичарима. свију земаља. У Енглеској, Персијева збирка, тако често прештампавана, имала је јаког _ утицаја на Адисона, Роберта Бернса, Валтера Скота, Колриџа и Вордеворта. Адисон са хвалом истиче дирљиву простоту старих народних балада; Бернс са заносом чита старе шкотске баладе, чије арије, како сам веди, доносе на усне идеје и вликове; Валтер Окот се васпита у народним легендама, учи на памет целога Персиа, засипа стиховима ив народних балада другове и све са којима у додир долази, не задовољава се само са енглеском народном поезијом, но, по Гетеу, 1799, у Аројоду јот Талез ој У/опает, преводи и српску народну песму о пле-_ менитој Асан-агиници. Готово сви енглески роман