Opštinske novine

Стр. 790

^БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Сваки је саобраћај био укочен када су стотине хиљада Југословена допутовали из унутрашњости у Београд. „Теразије" и све околне улице око улице Краља Милана биле су препуне верних поклоника и ожалошћених грађана... љева генералска шапка и сабља, она иста која је тако победоносно и славно прошла кроз ратове за Ослобођене и Уједињење Југословенског народа. Кроз гробну тишину одјекује команда: -— Мирно! Поздрав на десно! Из Дворске чекаонице излази Њ. В. Краљица у дубокој црнини. Њено достојанствено

га из вагона. Више се не може издржати болни тренутак. Сузе су пробиле чвор у грлу. Непомични у поздраву на десно, са чврсто стиснутим сабљама, ни ђенерали, ни официри не могу више да задрже сузе. Црте њихових лица остају војнички непомерене, али сузе се котрљају низ образе, крупне и искрене. Плаче челични командант Београда, неустрашиви ратник и војсковођа, армијски генерал г. Воја Томић, плаче командант Главног генералштаба армијски ђенерал г. Недић, плаче командант Краљеве гарде г. Петар ЖивКовић, плачу сви официри, до последњег војника. Не јецају, јер то није војнички, али се сузе сустижу за сузама и пара.ју груди ових велилих јунака и хероја, који су некада, у касапници светског рата, хладнокрво гледали смрти у очи. Кад су гардиски официри изнели ковчег из Дворске чекаонице и положили га на кола, као у језивом трансу непрегледна маса света, која је бро.јала на десетине и десетине хиљада, поколебала се, заљулала и пала на колена. Људи у фраковима и у радничким оделима, грађани и сељаци, даме у дубокој црнини и жене под марамама клекле су на хладни тротоар. Јецај, који је први избио из Краљичиних груди, у грчу бола прострујао је кроз срца стотину хиљада уцвељених Београђана. Грцај и плач обузео је Београд. У суморној светлости флором обавијених сијалица, у дугачким сенкама дрвећа, кроз

|Одлазак претседника гр. Београда г. Милутина Петровића са градским већем да се поклони Краљевом одру. Венац града Београда носили су већници г. г. Вл. Душманић и Ст. Анђелковић.

држање сломио је бол. Крши руке и пригушени јецај, тако болно задржаван у Њеним Краљевским грудима верне Супруге и примерне Мајке, пролеће пероном у гробној тишини.. Тежак обруч притиснуо је сва срца. Гардиски официри прилазе ковчегу и износе

хладан ветар влажне јесење ноћи, Престоница, на коленима, загрљена у болу, поздравила је свог мртвог Краља. Као аветињско привиђење изгледале су улице од железничке станице до Старог Двора, на којима су клечеле у полумраку силне хиљаде погнутих