Opštinske novine

Стр. 478

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Ми морамо знати како ће се туберкулоза сузбити и сатерати бар у оне границе, које су нормалне при данашњим друштвеним и економским односима. Ми морамо решити питање комуналне изградње здравих малих станова; створити комуналну апровизацију у градовима; плански сузбити скупоћу животних намирница; обезбедити пристојну надницу широким слојевима нашег радног народа; рационализирати и хигијенизирати рад и смањити радно време у нашим индустријским и другим предузећима; донети закон о обавезној, колективној акцији против туберкулозе и закон о заштити деце; изградити комуналне програме за сузбијање туберкулозе; увести прогресивни порез за борбу против туберкулозе и за спровођење програма дечје заштите; подићи опоравилишта, дечје колоније, школе на ваздуху, итд. итд, Борба против туберкулозе не сме више бити милосрђе него дужност, не сме бити филантропија, него обавеза друштвене заједнице!

У центру Београда: нехигијенски ,,мали стан" без светлости и чистог ваздуха Говоримо отворено! Не само да нисмо скоро ништа учинили у већини наших градова на спречавању социјалних узрока туберкулозе, него нисмо урадили ни на спасавању оних грађана које је туберкулозна инфекција

већ акутно захватила! Колико н.пр. имамо градских санаторијума и болница за лечење од туберкулозе? Број постеља за лечење туберкулозних на 100 смртних случајева од туберкулозе код нас износи свега 13, док је он у Италији 110, у Аустрији 142, у Данској 156 итд. Од 1918 год. до данас подигли смо у 12.000 насеља свега 39 антитуберкулозних диспансера, три школе на ваздуху и неколико санаторијума. Место 7.500 постеља за лечење туберкулозне деце, колико нам најмање треба, ми имамо у целој држави свега — 300 постеља, и то скупих и недостижних економски слабим редовима нашег народа! А и то што је створено — створено је у већини сретствима државе и општина, већином градских, јер су прилози приватне иницијативе више него незнатни. Ситан и бедан прилог, који ми на улици дајемо, често много више с тешким срцем но с тешком материјалном муком, није довољан ни за пропагандни рад противу туберкулозе, а камо ли за победу над њом. И сви смо ми, мање или више, навикли да својим националним и социјалним дужностима одређујемо у виду свечаних академија и манифестација пс један или два дана у години, или још пре, да те дужности претварамо у ситне новчане прилоге од једног динара и да тиме умирујемо своју патриотску свест или свој социјални дуг! Тешка и мучна времена траже од нас већу радну дисциплину, већу, много већу пожртвованост него што је она која се у овим Антитуберкулозним данима огледала у приложеном стопарцу или динару! Ми смо дужни да радимо и да се боримо као да ће ови тешки дани криза и болештина трајати вечито. Друштво иде напред, стално и незадрживо, али наше није да мислимо шта ће нам донети даља будућност, нити да у соци^алном дремежу трајемо своје чемерне дане! Песимизам је морално самоубиство духа. Ми морамо дисциплиновати у радном смислу и себе, и свој народ. Све државне институције, сва приватна иницијатива југословенских удружења, хуманих, социјалних и сталешких, сва самоуправна тела од сеоских и варошких општина до бановинских већа, сви градови, све корпорације, све странке, од најслободоумнијих до најконзервативнијих, сви грађани од школске деце до последњег немоћног старЦа, еви ми морамо ступити у радну, духовну и финансијску мобилизацију противу туберкулозе и осталих социјалних болести, ако хоћемо да деци својој обезбедимо живот и здравље, и оспособимо их за велике задатке социјалне и националне, које ће скора будућност иставити пред њих.