Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 745

месаре и остале занате. Прописане су и казне. Има података, да су покварене намирнице уништавале. Тако је забележено, да су неком Јеврејину трговцу просули брашно које је увезао у Београд, јер је било кварно. Земун је био често снабдевач Београда. Он је служио и за појевтишавање хране у Београду. За време Лаудановог ослобођења Београда главни лиферанти за војску били су земунски трговци. Београдски командант граф Валис дозволио је увоз из Земуна без царине, али су се томе успротивиле царинске власти, па су напослетку опет увели царине. Ово је изазвало повећање цена. Земунске цене из 1791 износиле су: црни хлеб од 10 лога једна крајцара, бели хлеб од 18 лота 3 крајцаре, 1 цента финог белог брашна 12, брашно за земичке 8, хлебно брашно 5 фор., фунта меса 6 гр., говеђи језик 14 кр., фунта телећине 7 ко., овчетине 5 кр., свињетине 8 кр., фунта маслаца 30 кр., свињске масти 20 кр., сланине 24 кр., лојаних свећа 18 кр. сапуна 17 кр., масленог уља 28 кр., јагње 2фор. и 30 кр., пар ћурана 1 фор. и 30 кр., пар старих гусака 1 фор., пар патака 30 кр., пар кокошију 20—30 кр., 1 Пожунски меров пшенице 4 фр. 40 кр., јечам 2,16 фор., кукуруз у зрну 2 фор., раж 2,16 фор., фунта киселог купуса 5 кр. Високу цену имало је карловачко вино и то аков старог вина 20 фор., аков новог вина 16 фор., шљивовице 60 фор. и комовице 40 фор., хват дрва за гориво 6 фор. Мере за тежину су биле бечке (2еп1пег ипс! Р1ипс1е), а новац рајнски. Али и ако су Турци повратили Београд и Србију, њихова сила била је већ на измаку. Није више било у политичким односима турског царства никаквих гарантија за миран привредни развитак или за веће послове. То се одржавало и у изгледу вароши. Оне су једва животариле и стално су опадале и сиромашиле. Дели нас још 64 године од првог устанка, а 75 година од потпуног ослобођења Србије испод турске власти. Али и тих 75 година нису прошле без ратова и народних буна, па је то још више повећавало неповерење у јавну власт и смањило безбедност за рад и привредно напредовање. За више од 20 векова, од какоје Београд постао, он није никад имао могућности за миран развитак. Он је, налазећи се на врло важвом војничком положају, био стално изложен нападима и освајањима и ометан у своме развитку. Иако је имао услове за развитак у свима могућим правцима, и привредно и културно и социјално, он је због овог положаја имао периоде бујног цветања и развијања и периоде опадања и сиромашења. Што би периода напретка подигла, то је у ратовима уништавано до темеља, тако да ми у Београду не налазимо ни једну грађевину, ниједну установу општег значаја, која би нам могла сведочити о толикој старости Београда и о ње-

говим цветним данима из прошлости. Београд је могао имати споменике културе, хигијене, архитектуре, као и многи други историј,ски градови у Европи, да није био баш на овако важном положају, око кога су се вековима сударали разни народи све до преласка озе вароши у српске руке у 19 веку. Историја Београда у многоме важи и као судбина осталих српских вароши. Јер што је Београд значио као тврђава, то је зна^ила и Србија на средокраћи између Азије и Европе, на раскрсници великих путева кроз Моравску и Вардарску долину и на ставама великих рзка Саве и Дунава. Она је била вековима од пропасти српске Немањићске државе поприште ратова и борби, уништавања и расељавања. Нестало је живе трговине и радиности. Београд је био још само тврђава, која је донекле задржавала потпуну пропаст турског господарства у Србији. На помолу је било рађање нове националне државе свеже и јаке српске народности, чијим ће освојењем Београд ући у ново и најславније доба своје од свога оснивања. VI Тако је Српски устанак затекао све вароши у Србији у опадању као што је и турско царство било у тзшкоћама. Не само да је привреда била у застоју, већ и цео живот. Никада вароши у Србији кроз целу своју историју нису имале запуштенији изглед него у то доба. Већ и чињеница да су кроз читаво то време заразне болести, нарочито куга, десетковале поглавито варошко становништво, нојбоље сведочи о хигијенској беди живота у тим нашим градовима и варошима. У турској царевини у 19 веку били су стални немири и буне. Безбедности никакве није било, па наравно да није могло бити ни друштвеног напретка. Према европским насељима тога врзмена, вароши у Србији су биле бедне. Описи конака и станова паша, њихових доглавника, високих чиновника и официра турских указују на највећу беду. Зграде за становање биле су од бондрука, ћерпића или дрвета, покривене шиндром или кровином, опале, полупорушене с крововима који прокисавају у двориштима и улицама пуним нечистоће. Општа запуштеност и нечистоћа царовале су у тим турским варошима. ,,Да су дрвене зграде турскога времена биле пуне стеница није потребно нарочито наглашавати. Тога наслеђа од Турака наши се стари за дуго нису могли отрести, и ако су им домаћице биле велике чистунице. Чак ни свемоћни Кнез Милош није имао мира од њих. Кад је у пролеће 1824 године очекивао из Земуна просиоце за своју кћер Петрију, на-