Otadžbina

336

УМЕТНИКОВа СИНОВИДА

цртачке студије свагда се почињу на кућним зидовима, и често буду награђене — Лесковцем, дода стара, и поче се у сав мах смејати. — У тај мах, љубазна Марта, удари звоно на сеоској цркви; јер беше празник. Стара нас позове на службу, Узевши ме под руку, ходила је са мном напред. За нама иђаху Светислав и стриц. Ставши до старе у женској паперти, мољах се Богу тако срдачно, како, чини ми се, никад дотле. После службе пођосмо натраг кући. Светислав ме узе под руку, а стриц је понудио своју руку матери. Ја очекивах од Светислава најпријатнији говор, можда какво тихо шаптање, свечану изјаву, још нежнију исповест, одлуку. Али, добра моја Марто, он беше суморан, хладан и готово нем. Моја расејаност ипак ми дозволи истаћи по које неразговетно питање, али његови одговори беху још краћи и неразговетнији. Ја ућутах, а он занимајући се собом самим, као да није ни осећао сапутницу на својој десној руци. Где су биле његове мисли ? Од куд така непажња створењу пред којим још јутрос клечаше? Или његова душа има и самом њему неразумљивих лавирината, у које безвољно заблуђује? Или је сам створио толико раскршћа у струјама својих жестоких осећаја, да данас сам себи није у стању бити вођ? Ова и још Бог те пита каква друга чудновата питања стављах — себи, идући поред њега као овца жртвена. Очи ми се наводнише сузама.... Кад смо стигли кући, стриц са старом седе за сто у ходнику. Катица им изнесе бадем са шљивовицом, Светислав се опрости и оде у радионицу. А ја? Сиђох се у баштицу, узабрах цвет, и пољубивши га, плаках, плаках горко. Али доста за данас, Марто, кроз два три дана враћамо се, и све ће ти остало верно испричати твоја Марија. IV. Већ из писма сте видели промену, која ме је тако ужаснула, кад се оно враћасмо из сеоске цркве. Плакала