Otadžbina

УМЕТНИКОБА СИНОВИДА

337

сам, али се после прибрах, и, довољно вдадајући собом, највише се савијах око његове старе матере. Стрид ме овда онда озбиљно погледаше, ади се трудих да би му црте на моме лицу биле што мање читке и разумљиве. Али бадава, он беше стари познавалац душе и свију видова њезине страсне борбе. Трећи дан после тога кренусмо се натраг кући. Једва сам се истргла из загрљаја његове тако добре матере. А он? Растао се са мном врло учтиво, али не и — срдачно. Стриц је био суморнији но обично; и ја сам ћутала. — Причај ми што, Марија, рече ми после дугога ћутања, кад бисмо у широком пољу. — А шта бисте хтели, стриче? — Приповетку о Светиславу и Марији. — Стриче ?! — 0 ведром небу љубави, на ком се помаљају облаци тако изненадни, а тако тамни. 0, опазио сам ја одмах промену, дете моје. Него ја сам крив; та одавна знам ја његову слабост — иоколебљивост. Али, ја сам се повео за његовим годинама; очекивах промену, али се преварих. Његова променљива природа још се ни данас не устаља ни на чему сталном и одлучном. Његов пут у Млетке. . . . —■ Не помињите. — А за што не? Та он је онај исти стари Светислав. Само да се што више тумара и мења. Он живи само за садашњост, на будућност никад и не мисли. Његова лакомисленост. . .. — Ви сте сувише строги, стриче; прекидох му реч. — То није био мој обичај , ал за њ ти ипак велим, да је иовршан мислилац, превртљивац. — Та он тако вешто црта и свира. — То је цела истина. Он је жнвахан и хитлен, и то га гони на рад; он схвата брзо, љуби лепе уметности, досетљив је и веома талентован. — То му мора сваки признати. Отаџвина п 22