Otadžbina

338

УМЕТННКОВА СННОВИЦА

— На сваки начин. Али ћеш тешко у њег наћи цељи, којој тежи, нити је у радовииа својим издржљив. — Онда сам ја жртва... — Принесена његовом варљивом блеску душе, који очарава. Боље је, драго дете моје, за раније раскрстити са свима осећањина која те привезују за њ. — А да л' је то могуће ? — Покушај, дете моје. Та он и онако слабо мисли и о себи самом, а камо ли о својој околини, иа с тога је тако и новодљив, забораван, непоуздан. И што буде старији, све ће бити мекши и бескарактернији. Не уздај се дакле никаквој сталној срећи која би ти њиме засијала. За раније дакле затвори срце његовој варљивој души. —- Али ако је већ доцкан, драги стриче ? — Онда, оида, нека ти сам Бог помогне. У осталом је у неколико крива и сама твоја склоност, кћери моја. У тебе је жива Фантазија, весела си и отворена, а то су опасна својсгва у лепога пола. 'Го су оне три помоћнице, које вас лако приближују и поверавају страним људима. Но опет ти велим, савладај себе за раније. То ти је једини иут к победн ипаче пораз и пропаст! Разуми ме добро, Марија. Владу над собом добро попритегни нити је и за тренутак пуштај из руку својих. Ето видиш да је пуно глибова у животу и онде где им се понајмање надаш. Ти имаш лепу и нежну душу, али се надам да ти умеш бити и — јунакиња. Кад смо стигли кући Марта је од радости скакутала око кола. Ја сам је снажно загрлила и љубила све ватреннје и ватреније. Кад нас је оставио стриц, ја сам села до ње, и притиснувши њезињу лепу пуну руку на моја узнемирена недра, ћутала сам и лила вреле сузе, које не бех кадра уставити. Заћута ми цела кућа, помрча ми ружичњак, и Марта ређе певукаше своје иознате песмице. Гледах свет по улицама и чињаху ми се сенке без живота, гледах и у небо, али ми и оно изгледаше и немо и хладно као капија на веки забрављенога раја. Једно јутро дође стриц и одведе ме у своју радиоиицу