Otadžbina

УМЕТНИКОВА СЈГНОВИЦА

339

Даде ми популарну естетику, да му нека места на глас читам. Он је понављао неке старе слике Крачунове и слушаше ме пажљиво. Да би што јаче одржао моју пажњу ка предмету самом, овда онда донуњавао би чланак својим примедбама, објашњењима или илустрацијама из албума. Око подне дође молер Паја, који се враћаше из села Т., где је мраморисао столове и темпло у цркви за коју спремаше слике мој добри стриц. — Па, Пајо, жива жељо, питаше га стриц; јесмо ли на коњу ? — Само да уметемо слике, господине, и да се прикује позлата. Биће темпло једно, по једно, у цедој Бачкој и Банату. — Кажем ја да. нема ништа без нашега Паје. Ама си се, чоче, мало позадржао. — Примети му, смешећи се, стрнц. — Е та ви знате попа Максима. Гостољубив од браде до пете, а десила се нека стара шљивовица, на једва по иодне стигнемо у цркву. Него ми је душа ваља и помагао; задене реверенду за појас, па таре, маже са мном на пореду као стари мазало. Тамо плаву, оче Максо, тамо црну и зелену а он удри кичицом богме брз№ него ја. Ја му велим одмор'те се, попе, а он: нека, нека синко, кад црква не служи, а оно бар да одмажем; та и ово је служба Богу. — А како си се исхранио ? — Никад боље, господине. Десила се нека здрава и берићетна година, па живина прекрилила село. Дела, пошо, да проредимо мало ову живину, ко ли ће јој хране најамити. А поша, добра као добар дан, кува, пржи, пече, па вам ја и попа заоблисмо, да простите, ко кљукане гуске. — А не, браца Пајо, кб кљукани гускови! Нашали се стриц. — Како хоћете, господине; са свим је све једно. Па се од некуд десило и младих пачића; испече их добра поша, па се жуте као смиљ, а миршиу боље од свакога тамњана. Узмете карабатак међу зубе, а оно га тек не22 *