Otadžbina

340

УМЕТНИКОВА СННОВИЦА

стане, размигољи се, растопи се, па када га гутате, а оно се сама рука маша за чаше. Ади сам и ја учинио љубав за љубав. Знате — измодовао сам пошу, ама у ддаку онодику кодика је, са њезином нразничном капом, са свима њезиним минђушама, бурмама н игдама. Ама сам је и погодио, сушта она, само што не говори. Посде сам моловао и кнеза и Гркињу и попину свастику. Ада ћете се смејати, господине, кад видите ту моју мајсторију. И ја се смејем, ади шта ћете кад се људма допада. — Ох, Боже, какав сам ја брбљавац. 0 у мало што не сметух с ума. Чух у путу да је дошао наш добри господпн Светислав, па се сврнух његовој мајци. Тамо сам и ноћио. Јутрос при поласку даде ми ово писамце да га вама предам, госпођице. — Писмо беше доиста управљено на мене. Не отворих га у онај мах. Неко предосећање световаше ме да га отворим код куће у самоћи својој. — Па, драги Пајо, како ти се допао наш господив Светислав. Упита га стриц. Никако, господине. Ади, опростите, ја сам увек и сувише искрен; као ведим, ако не могу бити уметник> могу бити ноштен човек. — А шта ти се на њему није свидело? — Е, како ћу да вам кажем, господине, онако чудноват, непогодан, ћуталица, једном речју, знате, како ћу да кажем — загонетка, па крај. — Је си ли говорио с њим? — И јесам и нисам. Нешто ми је сувише учтив, хдадан, горд ди је — виде га његове знале. Стара снуждена; кад ме ухвати на само јеца, плаче. Ето, синко, хоће опет у свет, а шта ћу ја стара, изнемогла. А куд сте наумни, Свето, питам га — та знате ја га могу питати. Знам га кад се по прашини ваљо. Он хода тремом па ме и не гледа. Хајд, хајд, рекох му, нека вам је срећан пут, алије грехота цведити ову стару душу. Видите, рекох му, ја бих на вашем месгу остао, цркава је доста, осдоните се на мене, знам сва седа у прсте, па попове, кнезове, проте,