Otadžbina

УМЕТНПКОВА СИНОВИЦА

341

сваког да вам кажем по именце. Ако баш не ћете мене, ја ћу наћи другога који ће вам мраморисати; не бојте се, имам ја, хвада Богу, пуне руке посла. Ја говорим он ни мукајт; само хода горе доле ходником, час гледа у гредицу, час се нагне па гледа у стреху, у небо ли, бог ми један знао. Стара ми шапће: говори, синко, Бог ти дао, говори. А како не бих, мајко, али ето не слуша ме, а ја говорио а пси, да простите, лајали. Зна тај сада више него и ја и ви; прођ'те га се, мамо, та он је, да богме, свршио академију, а ја и ви где никли ту и остали, као ето ти дудови пред кућом. — А је ли ти стара још што више на само говорила? запита га стриц. — Та како да није. Ход, ход, Пајо, мало у моју спаваћу собу. ПГга знам, одем за њом и тамо. Па саветуј ме, дете моје, шта да чиним? А шта вам знам, мамо; да га молимо — послушати нас не ће, да га бијемо — јачи је и од мене и од вас. Да молиге попу да му говори; човек је стар, изнемогао, на Бога ми мало, као стара душа, и излаиио, грехота га потрзати. А јесте ли му говорили да се жени? Та како да нисам, вели стара, и говорила и молила и преклињала га; кажем му: узми коју ти срце хоће, ја не ћу бити противна; ено узми Марију; девојка и лепа и здрава, учевна и добро одгајана, таман према теби. Али, синко, говорила њему, а овоме столу са свим ти је једно. — А да се, простићете, мамо, није заљубио негде тамо у беломе свету? А ко би знао, синко, поче кроз плач стара; ето је све замишљен, много хода, са мном мало говори, а с Катицом још мање. Видим да му овде не прија, а шта му је — Бог би један знао. — А да ли му, мамо, каква нисма долазе, од куда са стране; рецимо из Беча, Прага? Можда би се у њима нашла одгонетка. Е на то нисам ни пазила, вели стара. — Па ирипазните ви на то мало побоље, рекох јој. — Хоћу, хоћу, синко; још вечерас ћу разгледати међ његовим хартијама. Али се, мамо, добро узмите на ум да вас не затече. Није, знате, пријатно истра-