Otadžbina

342

УМЕТННКОВА СИНОВИДА

живати, али, наравно, ви сте његова мајка.. .. Но оиет оиет пазите, да га можда тиме не увредите. Можда је сад осегљивији, па и вредљивији, но иначе. Опет вам велим пазите. . . . — Рђаво си је богме упутио иримети стриц ; туђа писма читати.. . . —- Каво туђа писма, госнодине ? Зар он није њезино дете, њезин јединац. Иа писма, која је, можда, иисао бес, а сироту мајку хоће у гроб да свали. Ја ту мисдим са свим Друкчије. Јутрос пре зоре, ето ти маме мени у собу. Шта вам је, мамо, те сте тако поранили ? Ето шта је, синко, пружи отворено писмо, па у плач. Не плачите, мамо, коме су до данас још сузе иомогле? Али ми је тешко, сине. Па шта ћете, рођени смо тако на муку и невољу. Отворим, читам писмо; читам га још један пут. Писано у Бечу. Ето видите, ма,јко, да сам погодио. — А ко ли му писа ? упитам ја Пају, једва изговоривши. — Неки његов вајни друг, пријатељ, повереник ли. — А не казасте нам садржај, излетих онет с паивним иитањем. — Марија је од неког времена сувише радознала, Пајо, примети му стриц. — Ето да сам знао, госпођице, • могао сам га и преписати; носим, хвала Богу увек писаљку уза се; то је знате, мој стари обичај. . . А шта је било у писму; па, Бога ми, све саме лудорије и глупости. Зар то није глуио волети туђинку из белога света код толиких наших красних девојака. Онај несретниковић нише: Адела те жељно очекује, плаче за тобом. Грехота је што си је напустио. Зар су лепше Млетке од њезина ока, зар је тоилија Италија од њезина пуна загрљаја? Опростите, госпођице и господине, као што видите, све саме глупости те глупости. Згади ми се, па и не доручковах.. . . Али видим и вама је жао, кад вам сузе теку, настави Паја погледавши ме, баш кад хтедох утрти крадом сузе, које бадава трудих се уставити.