Otadžbina

УМЕТНИКОВА С1ШОВНЦЛ

343

Више не могох владати собом. Брзо оставим радионицу и пожурих се кући. Тамо сам. . . . Али, драги господиве, ви већ можете замислити моје тадашње стање. Као што видите, моје предосећаве није ме, на жалост, иреварило. Слутва да га узнемирују ранији утисди — испунила се. Прсти ми дрктаху, а дах се готово притаја кад отварах његово последње писмо. Кратко је, знам га на памет. „Ја вас доиста љубим, госпођице, или је љубав, или лакомисленост ранијих година, створила свезу, коју раскииути не да — морал. Силазак у Бачку, пут у Млетке, покушаји за моје ослобођење ода тих обвеза; љубав, с којом вам тако наирасно полетех на сусрет, беше последња битка за ту слободу. Алије, као што видите, нобеду одржало начело дужности, па ма у овај мах тако тешке и немиле. Ви остајете жртва најчистије, најплеменитије љубави. Кад ишчезне и последњи зрак уепомена на мене, онда ће вам се родити сунце среће. ..." Даље нисам могла читати. У Београду, 2. Априла, 1874.

јТ ЈЛ апчанин.