Otadžbina

400

ВЕРЕНИЦИ

Фра КристоФоро умукну, зачу се но целом трему жагор сажаљења н поштовања. Племић стојаше с усиљеним снисхођењем и нритуљеним гњевом, али га ове речи дирнуше, он се приже клечећиву и рече му дирнутим гласом: „Устаните... увреда... дело, за шта... али ваша садашња хаљина... не само то, но и због вас... Устаните, оче... Мој брат... не могу одрицати... био је племић... био је човек... у нзколико нагао... мало живљи. Али све бива по божијој наредби. Г1е помишљајте више то... Ама, оче, ви не треба да сте у такву иоложају." Па га узе за руку и подиже га. Фра КристоФоро стојећи, али с обореном главом, одговори: (< Ја дакле могу се надати, да сге ми дали своје оироштење. А ако ми га дате ви, од кога да га не очекујем? Ох! кад бих из ваших уста могао чути рзч: праштамР «Давам праштам ?» рече племић. (( То вам није више потребно. Али само јер то желите, ја вам за цело праштам, зацело, од срца, и сви.,.." (< Сви! сви ! и кликнуше присутни једногласно. На лицу Фратрову указа се благодарана радост, али кроз ову иробијала је и иокорна скрушеност з')Ог зла, које се не може исиравити опроштајем људи. Нобеђен овим ггогледом и занесен општом узбуђеношћу, илемић га загрли и даде му и ирими од њега целов мира. Онда свуда у трему заори се : (( право! добро је ! }) и сви се стадоше тискати око Фратра. Мођу тим дођоше служитељи са многим понудама. Племић нриђе нашем КристоФору, који хоћаше да одлази, па му рече: (( Оче, служите се ; дајте ми тај доказ нријатељства." Иа хтеде да га нослужи ире свију других; али се фратар повуче са неким срдачним одбијањем и рече: «Нису више ге ствари за мене; али за то вам не ћу одбити ваш дар. Ја хоћу сад да иолазим на пут, изволиге ми дати донети хлеоац један, да могу казати , да