Otadžbina

66

ПРЕКО ГРАНИЦЕ

— А јесу ли наши имали топова, оећаш ли се деда Јоване? — питаше га опет начелник операција. — Имаше једно топче војвода Стеван ево баш овде ! — Па Бога ти, чича, кад оно беше битка на Чагру је си ли ти гледао? За што пропаде толика српска војска? — Гледао сам господине — уздахну старац — и и пропадосмо за то гпто се војвода Стеван сам тукао са његових 2000 људи противу целе турске атлијске војске, а господар Милоје није хтео да пусти ни једног војводу да му помогне, а за што није хтео да му помогне? За то што му је деда Дона из нашега села, ено, још му стоји кућа, у очи битке донео од паше из Ниша пуну лубеницу дуката, па онда он викну. „Синђелић се полакомио да постане командант у Нишу, за то се истакао чак на Чагар, он први. На част му, али нека се сам крвави, ако му треба." Ето господине за што онда наша војска на Чагру пропаде! Ђенерал се окрете нама на смешећи се рече нам, на немачком језику — Ви видите да народ за свако Косово мора имати свог Бранковића, иначе катастрофу не разуме. И Базен се морао прогласити и судити као издајица, само да се протумачи катастроФа у Мецу, а да се спасе част Француске војске! — Тако је г. ђенерале — одговори му начелник операција — у толико пре што за битку 19 маја 1809 године на овоме месту поуздано знамо да остале војводе нису напустиле свога друга на Чагру. Тако н. пр. доказано је да је Пауљ Матејић са својом војском похитао Синђелијћу у помоћ, али Турци беху бројно далеко надмоћнији од целокупне српске војске која је онда оперирала против Ниша, и катастроФа би наступила за ту војску баш и да није Петар Добрњац с' Ајдук-Вељком, увређен што је у пркос своје сјајне одбране Делиграда, стављен под команду млађега и мање заслужног