Otadžbina

СЛИВНИЦА

63$

од 4-ог Новембра , када је изгледало да се Бугарима вода попела до грла. Ево те цоте: — „Када је влада у чврстој намери и великодушној одлуци, да спречи проливање крви у Источној Румелији,. узела у своје руке ствар румелијскога народа , велике су силе ноступиле с њом врло строго, оценивпти њено поступање као повреду суверенских права Султанових и као повреду интегритета Отоманске царевине. Покоравајући се пресуди великих сила (?!), кнежевска влада узела је на се свечану обвезу да очува ред и поредак у Румелији, и да спречи сваку агитацију која би могла изазвати опасности у суседним земљама. „Пошто је спречила проливање крви, пошто је очувала мир и сигурност у кнежевини и у Румелији, у тим интегрирајуКим деловима Отоманскога царства , и тиме одржала реч коју је задала своме Сизеренском двору и великим силама, кнежевска влада на један пут видидајој прети онасност од једне суседне независне државе, која упада у кнежевину, а не шиље јој, по међународном праву, ни ултиматум преко Високе Порте, као једино надлежне у тако■ озбиљној евентуалности. Србијаје Бугарској огласила рат. Њена је. војска, под околностима које су сваком познате, продрла у нашу земљу. А међу тим Европа и Порта која тако суревњиво чува интегритет отоманскога г^арства неподигоше протеста, дозволиле су и дозвољавају да једна независна држава ногама гази то ист.о начело интегритета, на које су Бугарску опомињале под околпостима, које со не могу ни сравнпти са кризом која је сада настала. „У овом су тренутку Евроиске владе у стању да пресуде ко је нападач. Бугарска, као вазална држава Султаноаа , нити је могла Србији да Огласи рат, нити је огласила. Шта више кнез је сматрао за своју најсветију (!) дужност да се одмах, чим је сазнао за упад српске војске на бугарско земљиште, обрати Султану и великом везиру. Како кнез на те своје депеше до данашњег дана није до-