Otadžbina

644

В Е Р Е Н II Ц И

Али можда најгнусније и иајжалосније било је погледати на сељаке, који су ту бнли појединце, но двоје, у читавим фамилијама, мужеви, жене, са децом на руци, или нривезаном на леђима, дечаке водећи за руку, а за њима старци. Гдекојима су солдати удариди на кућу и норобили их, кад су их код њих били сместили, или кад су онуда пролазили били, пак су очајни утекли амо; а међу њима било их је, који да би побудили веће сажаљење и као да би се одликовали у невољи, ноказиваше маснице и ожиљке од примљена боја при брањењу оно мало њихове пооледње хране, или при бегању од заслепљене и грубе необузданости. Други, које је поштедила ова посебна невоља, али гоњени оним другим двема, од којих не остаде на миру ни један кутак, неродицом и дажбинама, већима ио икада ради подмиривања онога јпто се звало потребом ратном, долазише у варош , као у стару столицу и у последње уточиште богатства и болеће штедроте. Човек могаше разликовати скоре дошљаке пе толико по непоуздану ходу и ио нову лиЦу, колико још више по оном удивљењу и срдитости, што су затекли толики свет и толике такмаце у невољи, докле су они мислили да ће бити нарочити предмети сажаљења и на себе привлачити погледе и потпору. Други, који од дужега или краћега времена тумараше по улицама варошким и у њима живише, одржавајући се добивеном милостињом, која им је код толике несразмерности између средстава и потребе као каквом лутријом долазила, показиваше на лицу и у кретању још суморнију и црњу клонулост. Од сваке руке обучени, они који су се још могли назвати обученима, и различни још но изгледу: лица бледа из равна поља, смагнута из побрђа и хумске земље, чисте крви из планине, али сва утањена и испрчена, са упалим очима-, са погледом укоченим, грозним и неосетљивим; коса рашчерупана, брада дуга и разбарушена; телеса одрасла и отврднута у послу, данас изнурена у невољи; кожа збрчкана на опаљенпм мишицама н на мршавим ногама и прсима, које се видеше измеђ поремећених крпа. А код сла-