Otadžbina

КЛКО СЕ У ОХРИД УСЕЛИЛО БУГАРОМЛНСТВО

71

љању, особито у управл.ању такве апархије, као што је била охридска — анархична и дванаест година без главара. Охриђани , гоњени и клеветани пред Турцима од грчког владике Мелетије, беху се за тих дванаест година страшно напатили , па су од Натанаила тражили лека свему том. Али он не беше кадар не само да уведе у ред црквене ствари и да новрати у Охрид првобитно стање, но не могаше своје стадо ни од Турака да заштити. Јер се они, нашавши стадо без јаког пастира а по/бадани од грчког владике, беху избезобразили, па су радџли с охридским хришћанима шта су хтели. А Натаиаил није био кадар да их одбије. Док су биле грчке владике, оне су истина драле сиротињу, али су је од Турака браниле и имале снаге да их бране. Ну кад се породи бугарско црквено питање, Турци ту снагу уништише. Пре него што се то питање иородило, грчке владике по Маћедонији имале су толику моћ, да им се ни наша, ни валија иије могао противити —- шта рекне владлка, то мора да буде. Али ту моћ уништи сам хришћански народ својим непрестаним нападима на владике. Јер ови, да би се одржали, клеветаху своје стадо пред Турцима, и предаваху га вуку, а Турцима то беше добро дошло. Оии су се том борбом користили , и кад једиа страна (владике) пропаде, они јурнуше на другу народ) као на стадо без пастира. Натаиаил , ие могући да отклони то стање, навуче на се немилост народа, а у исто време презрење бугаромана. После две-три године (1876.) букну српско-турска војна. Сиромашни хришћански иарод, измучеи насиљима турским, није знао шта ће од радости, мислећи да ће та војна учинити крај његовом несношљивом иоложају. И мало и велико обрати поглед к Србији и с највећим одушевљењем иричаше један другоме, како се братски сриски марод дига,о да ослободи своју бр&ћу у Маћедоиији и како ћв за кратко време да дође до Прилииа, до Охрида,