Pesme i drame / Milutin Bojić

М. БОЈИЋ

Да у твоме оку, дау свакој црти Губим се к'о пређе,

Далеко од бола, далеко од смрти Правртом без међе.

Али та је жеља скамењена, пуста Јер оком се ниже

Ред идола, чија још ме пеку уста: Мртви ми се ближе.

]

Но веруј ми, мада реч ми празно јечи. Прошлост над њом суди!

Веруј: у срцу ми низ анђела клечи, Што се из сна буди.

Ако смех сам за те, не реци ми тада, Да сан у гроб спратим;

Пусти, да, док душа у обману пада, Певајући патим.

МИСАО

Она ће доћи у сјају и смела, Велика, горда и божански строга, Донеће нови позив новог дела, Сатанску снагу и милошту Бога.

И ти си тако дошла без предзнака И тихо мреже обмотала плаве,

К'о у дан свети пламенога зрака, Уз песму лудо просањане јаве.

И носиће ме кроз просторе вечне, Проучићемо сунца и маглине, Облаке мрке, траг путање млечне И разумети химну Величине.

Најзад ће к'о ти, ненадно утећи

Да више никад не јави се ником; Вечност ће над њом опело изрећи. -Умреће мирно, непраћена виком. _