Pesme i drame / Milutin Bojić

1

О, стара је прича да носимо маске

И сви да смо глумци бољи или гори

И за лаж да Господ сам нам идол створи И арену пуну маглине и праске.

Али, вај, ја данас спазих бинске даске И тамо, где мишљах искрени су збори, Где истине зубља непрестано гори,

И с презрењем где се прате светске ласке.

Данас паде идол и сав сјај се отре, У костур се труо претвори сав блесак. Место у сред врта нађох се пред гробом.

Одакле с презрењем на ме змије мотре. (О, разумем пада страховити тресак: Ја сам био глумац и пред самим собом.

|

(О, зашто ниси ти та жена права, Утока мисли, сазнања и жуди, Жена што луди и мрви и суди, Којој се прашта све и све се даје»

И ти си мирис у ком беда спава Златни сан, из ког, вај, ипак се буди У атмосферу олуја и студи,

Где зимске звезде прах таштине таје!

И место мира нов пут ми предстоји, „Да лажем себе у ком новом храму Душа се моја сама себе боји,