Pesme i drame / Milutin Bojić

М БОЈИЋ

Јер види себе пусту, вечно саму, Као Ахасфер да бесциљно блуди, Клета од оних за којима жуди.

Јер видео сам све у теби тада: Сунца и сестре, матере и сене, Звуке и боје, реч и дрхтај пене. У мозак мој је дах твој био уткан.

И зато данас нећу часе јада

И болни уздах цвета који вене,

Јер још си лепа, пуна магле снене, Ма да у мени крик страсти је сћуткан.

(С тог бежи таква, маглена, прозирна, Да запамтим те увек такву исту, Као икону од зла што спасава.

Распи се у прах к'о звезда свемирна, И да те сањам бљештећу и чисту Што ти не беше она Жена праваг

За мене ноћас васељене није,

Очи су твоје сунца, звезде, дуге, Усне скуп сласти, осмеха и туге, Косе дах мора и шуштање шума.

Срце звук песме што пожудно бије

Реч час заповест, час понизност слуге Циљ си ком воде сви пути, све пруге Пред ким се ништи гордост људског ума.

Стварајмо собом видике и боје, Светове нове, но светове своје! Ноћас за тебе само желим знати.